Tajkun

Krenuo Tomica u srednju školu. Nema ga više vidit da trče po ulici, vozi skejt, zvoni po portunima.

- Šta je, čoviče brale?! Da nisi bolestan?!
- Ma kaki bolestan, nisan više dite, neću da me vrime prigazi, pripreman se za budućnost.
- Aha. A kakvu budućnost?
- Odlučio sam da ću postat tajkun!
- Bome ambiciozno. A di ti je skejt?
- Skejt san proda. Tako je sve i počelo. Skaka san tamo kraj Pomgrada i opizdija neku žensku s kolicima, izvrnilo se dite, crnjak ono.
- Ajme, pa jesi se ženi ispriča?
- Nisan, pobiga san. A ona se koza derala za mnom da piii materina i meni i majmunu koji me tako odgojia!
- To ti nije tribalo…
- Mislite da san joj osta dužan? Reka san ja njoj: bolje ti je puno ne pizdi, znaš li ti ko je meni ćaća?!
- Otac ti je barba Stipe iz škvera, nije li?!
- E vidite, tu smo došli do srži problema. Doša sam doma i stari mi je izvuka uši i zabranija izlaske. A da mi je stari tajkun, ne bi ja nju udrija. Vozija bi novog bemvejca, a ako bi koga usput očeša, moj bi ćale sta u moju obranu. Zalupija bi vratima svog poršea, pogleda ih s visoka i zagrmija: Jel znate vi ko san ja? Ja imam osan bilijardi zaposlenih nadničara! Ja ću vas ako triba svih pokupovat!
Da mi je stari taka čunka, ne bi ja mora prodavat skejt.
- I šta ćeš s tim novcem od skejta?
- Pa utopit ću ga za neki ukradeni skuterić plus ono šta san pretvorbom zamračija iz obiteljske kasice prasice. Vidit ćete kako će one sedmašice iz Ruđera padat u afan kad in se parkiran posrid zebre isprid škole i skočin u trafiku po duvan..
- A ove tvoje kolegice iz razreda, one te ne zanimaju?!
- Ne zaniman ja njih, one gledaju one s bemvejcima.
- Ma to nije istina, zabrija si.
- Ako su zgodne i pametne, gledaju, a ove druge me ne zanimaju.
- I to je neki dokaz pameti?!?
- Normalski da je, prave pametnice se pripremaju za sponzoruše, jer iskreno - di ćeš bolje karijere za jednu ženu u Hrvatskoj. Zato se ja ne nerviran, one su ionako moj prirodni partner, sve je to pitanje vrimena. Prvo biznis.

Ode Tomi, a ja ostanem na cesti ka duja špadi.

Nakon dva-tri dana evo ga opet, na nekoj krtniji od skutera.

- Molin vas mogu li stavit skuterić u vašu garažu, dobija san jučer asa, još da se pojavim s motoron, mater bi me sakramentala.
- Nemojmo se zavaravat i ja bi te nabaketala da si moj, pa kad si prije uspija dobit jedinicu, tupsone?! I ti mi misliš postat neki poslovni čovjek?!
- Ma e. A kog će mi vraga škola? Neću valjda knjige čitat, od tog samo skreneš, počneš mislit da ti lova u životu nije važna, a nisi se okrenija evo ti trideseta i ti sa diplomom čubiš u nekom butiku za dvi i po iljade kuna ili u najboljen slučaju dipliš u prazno za katedron da bi moga kroz desetak godina otplatit škodu na kredit.
- Pretjeruješ. I statistike pokazuje da obrazovaniji…
- Čekaj, sad da vas nešto pitan kad ste tako pametna!
- E?
- Postoji li dvopredmetni studij pravo-građevina?
- Je li ti to mene? Naravno da ne postoji.
- To je samo dokaz da je naše školstvo totalka promašeno. E taki bi faks ima smisla. Odma ti je jasno kakoš legalno zgradit stanove i poslovne prostore di ti prhne, oš južnu stranu Marjana, oš zabetonirat plažu ili ljudima dignit neboder od petnaest katova u dvoru ili, razmišljajmo kreativno, kakvu urbanu vilu na Prokurative.

Tako reče Tomi i ostavi me ispred garaže ka duju špadi.

Sutradan mi u devet zvoni telefon, budi me.

- Koji ti je, ludi tinejđeru? Šta me budiš?
- Zato ova država i propada- zbog lijene novinarske, umjetničke i ostale parazitske besposlene bagre šta prozivaju i maltretiraju vridne, poduzetne i sposobne građane!
- Alo, a da ti malo pripaziš na jezik.
- Sori, niste vi krivi, uostalom vi i niste neki novinar, vi ste, kako se ono reče- žensko pismo.
- ?/!#?&*??“#!!
- Dobro, dobro, smirite se, samo san tija pitat kad mogu doć po skutera, jerbo iman kupca. Triba mi lova, otvorija bi fotokopirnicu u drvarnici. Cila škola već kopira u mene, iman najbolje cijene, a triba san sljedeći tjedan počet naplaćivat i upad na školsko igralište.
- ???
- Sve san podmaza, dogovorija s podvornikom, čistama, a onda su počeli zajebavat ovi kompleksaši iz školskih novina, te Tomi seljačina, ima ikserice, ne čita lektiru, mulja, razmeće se lovom ka zadnji primitivac. A neki me Ðimi nacrta u svim zahodima vrlo kompromitirajuće. Sto posto je crnac.
- Kako misliš sto posto je crnac?
- Je, može bit bijel koliko oće, al čim se on zove Ðimi, sumnjiv je. Podriva mene= podriva državu.
- A šta bi ti tija, da te hvale i retuširaju ti portrete u naravnoj veličini?! Dobija si šta si tražija, ne moš glumit malog Franju Tahija i onda se durit jer te ne vole. Dobro ti neko nije glavu razbija. Znaš di držin ključ od garaže, uzmi skuter i molin te, bar neko vrime mi ne dolazi prid oči.
- Ma kupit ću ja te njihove fanzine, pa će vidit, pisat će oni kako Tomica svira!

Ostala sam gledajući u slušalicu, ma znate već, ka duja špadi.

Jutros kad sam išla ostavit pokvareni bojler u garažu, dočeka me nemalo iznenađenje - na ulazu u garažu pult i reklama. Piše: MITO.

- Kužite!?- ponosno će Tomica - To-mi, Mi-to, jesan se dobro sitija?! A?
- Pa to je moja garaža!
- Nije više, stiće vam ovih dana rješenje, a sist će i neka sića na račun.
- Ali ja neću novac, oću svoju garažu!
- E, ne može to tako i ja vas oću primit za sisu, al vi mi ne date.
- Uostalom - pomirljivim će glasom on - ne bunite se, ostavljam vam neotuđivo pravo novinara i umjetnika da me isprovocirate.

( Tekst je prvotno objavljen u Slobodnoj Dalmaciji )