Bez obzira na ishodišno turobno ozračje ovaj grafički roman u cjelini je vedar i vrlo duhovit, zahvaljujući nizu komičnih, nadrealnih situacija i uspjelih fora apsurda. Pripovijest je ispunjena tugaljivošću, ali onom pomirljivom, gotovo slatkom, onakvom kakva spašava od tjeskobe kad su ljudi toliko mudri ili bar zreli da se ne muče stanjima koja nisu kadri promijeniti, nego svoj život, kakav jest, umiju...

Šimborska je, kada su je pitali zašto je za cijelog života objavila tako malo pjesama, rekla da je to zato jer ona ima kantu za smeće. Mislim da je ta kanta za smeće jedan od najneophodnijih rekvizita svih nas koji pišemo. Ali moram još dodati, poeziju, samu po sebi, je lakše pisati, u smislu impulsa, procesa, na kraju i samog vremena, preglednosti teksta i sličnih razloga, ali dobru poeziju je mnogo teže...

Mani Gotovac oduvijek je umočena u tekst, bavi se kritikom, piše esejistiku, ali relativno kasno ulazi u fikcijsku prozu. Miješajući fikciju i fakciju ona zaranja do dna, ne boji se mraka, bespoštedno se razotkriva. Pa je tako ovaj roman, a proteže se kroz više od četiri desetljeća, i ogled o prolaznosti. Zanimljivo je čitati kako o starenju razmišlja netko tko je toliko proživio, a tako je mentalno...

Maryam Madjidi osim podvojenosti spram vlastita porijekla i domovine pažljivo bilježi taj pipav i nepredvidiv put došljaka, stranca, nezvanog, nevoljko primljenog, ali ne nužno i prihvaćenog, političkog izbjeglice, falš Francuza, egzilanta, azilanta, imigranata, iskorijenjenog, na odredištu isključenog i na koncu krajnje depriviranog, poniženog... svih tih rubnih i 'sumnjivih' kategorija.

Ne smetaju mi usporedbe sa Bukovskim, to je tako, mogao je da bude i neki drugi autor, usporedbe uvek postoje, neko to na taj način vidi i to je u redu. Bukovski je bio veliki pesnik, meni je puno značio, ne onoliko koliko priče Roberta Valzera koje mi znače mnogo i danas.