Bez obzira na ishodišno turobno ozračje ovaj grafički roman u cjelini je vedar i vrlo duhovit, zahvaljujući nizu komičnih, nadrealnih situacija i uspjelih fora apsurda. Pripovijest je ispunjena tugaljivošću, ali onom pomirljivom, gotovo slatkom, onakvom kakva spašava od tjeskobe kad su ljudi toliko mudri ili bar zreli da se ne muče stanjima koja nisu kadri promijeniti, nego svoj život, kakav jest, umiju...

Šimborska je, kada su je pitali zašto je za cijelog života objavila tako malo pjesama, rekla da je to zato jer ona ima kantu za smeće. Mislim da je ta kanta za smeće jedan od najneophodnijih rekvizita svih nas koji pišemo. Ali moram još dodati, poeziju, samu po sebi, je lakše pisati, u smislu impulsa, procesa, na kraju i samog vremena, preglednosti teksta i sličnih razloga, ali dobru poeziju je mnogo teže...