Moderna vremena

Pogledaj... sve je puno knjiga.

Ilustracije: John Tenniel
Razgovor • Piše: Vanja Kulaš • 17.05.2019.

Srđan Valjarević : Ponekad je dovoljno samo hodati

Srđan Valjarević, Foto: ustupio Vrisak

Sa Srđanom Valjarevićem, nagrađivanim i prevođenim beogradskim pjesnikom i prozaikom, razgovarali smo ususret predstavljanju hrvatskog izdanja njegove dijarijske proze "Dnevnik druge zime" (V.B.Z., 2017.) koje će se održati na 12. sajmu knjiga i festivalu autora Vrisak, a u okviru novog programa „Na margini: glasovi drugih i drugačijih“, u petak, 17. svibnja, u 20 sati, u book caffeu Dnevni boravak.

U nas je dosad objavljen već kultni Valjarevićev roman "Komo", i to u dva izdanja (Sandorf, 2008., 2018.), a evo i izbora njegovih dosadašnjih naslova: "List na korici" (roman, 1990.), "Džo Frejzer i 49 pesama" (1992.), "Ljudi za stolom" (roman, 1994.) i "Zimski dnevnik" (proza, 1995.).

U svojim minimalističkim, a istodobno lirskim prozama Srđan Valjarević nemilosrdan je prema sebi, a obziran i dobronamjeran spram drugih i svijeta. Obje knjige dostupne našoj publici autentično su pismo, na granici dnevničkog i autofikcionalnog, promišljane kao u cinema verite stilu, ispisane rahlom rečenicom, gdje se naoko jednostavnim dokumentiranjem običnosti stvara moćna literatura.

Ovaj pripovjedač neumorno se kreće, promatra i bilježi, pritom za sebe ne traži ništa, ništa ni od koga ne skriva i nikome baš ništa ne zamjera. Okrjepljujuća je njegova mudra pomirljivost, kao i dječački svjež humor s tek malko gorčine, a bogme i intelektualna iskričavost, čak i ondje gdje je ne bismo tražili, u nevolji, zamoru, bolesti. Iz bezdogađajnosti Valjarević kondenzira čaroliju koju čitatelj neće moći objasniti, jer stvar je gotovo nevjerojatna, ali prepoznat će je pa onda i zapamtiti kao nešto iznimno i rijetko. Tako naizgled simplificirano, a smisleno, skladno i zavodljivo valjda može pisati samo on.

(V. K.)
 

Komo Valjarević Srđan

Vanja Kulaš: Neovisno o omjeru proznih i pjesničkih knjiga u vašoj bibliografiji, što ste, pjesnik ili prozaik? U "Dnevniku druge zime" čitamo integriranu zbirku od trideset pjesama, ali poeziju pronalazimo i u mnogim vašim rečenicama...

Srđan Valjarević: Ja pišem, to je najkraći i najjednostaviji odgovor. Ili pišem ili ne radim ništa. I isto mi je kad pišem prozu ili poeziju ili tekst za novine, moram prvo da pronađem način na koji ću da napišem to što želim i onda to tako ide. U poeziji mi je dobro, tu ne moram da se raspričavam mnogo, niti da opisujem i objašnjavam previše. Možda se to oseća i u prozi i to je verovatno razlog da se sve pojednostavi.   

Izmještanje iz realnosti rodnog grada (bjegovi u inozemstvo, u alkohol), a onda povratak na ishodište; kakav je taj vaš Beograd - onaj iz kojeg ste bar na mahove imali potrebu pobjeći i ovaj u kojem sada živite, koji ste zatekli ‘po povratku’?

Nikada mi nije odgovarao ovaj grad, a sada sam ipak siguran da bih takav odnos imao prema bilo kom gradu ili mestu u kojem sam se rodio i odrastao. Nemam nikakav poseban odnos prema Beogradu. Odličan je to grad za bežanje i od sebe i od samog grada, ali ipak češće što dalje od sebe u ovom gradu. Ima raznih načina za to. Ipak, čovek sam pravi svoj život i svoje mesto za život, bilo gde da se nalazi. 

"Komo", vaš romansirani dnevnik, ima kultni status i u Hrvatskoj; to je jedna od rijetkih knjiga koju sam kupila naslijepo, zaintrigirana zaljubljeničkim komentarima svojih prijatelja… Je li vama jasno što se tu dogodilo, možete li objasniti fluid između tog romana i publike?

Jedna poznanica mi je rekla da se ta knjiga više čita kao bajka nego kao neka druga proza. Možda je to razlog zašto je kod nekih ljudi dobro primljena, a kod nekih nije. Ali to je nešto što ne mogu da znam. U Francuskoj mi je jedan čitalac, rođen u Maroku inače, rekao da se posle čitanja ove knjige osećao manje inferiorno, i to mi je bilo zanimljivo, i dovoljno. 

Tko bi bio vaš idealni čitatelj, je li vam uopće potreban takav konstrukt ili vi naprosto pišete, neovisno o recepciji, jer bez pisanja ne možete?

Naprosto pišem, tako je. Ne poznajem nikoga dok to činim, pišem za sebe i ne mislim ni na koga. Tako mi je bilo i na početku, a sad je tako još i više. 

Što vas je oblikovalo, obilježilo kao čitatelja i autora? Čiji je utjecaj kriv za vaše pisanje? 

Prve knjige za koje sam nakon što sam ih pročitao odmah osetio da je ovo meni dobro, da ja ovo volim, to jeste vrsta uzbuđenja. Da je tu i ovde, na tom "terenu" sve što je meni potrebno. "Čiča Gorio" od Balzaka, Kamijev "Stranac", "Zapisi iz mrtvog doma" Dostojevskog, "Izgubljen u Americi" od Singera, autobiografija Luisa Bunjuela "Moj poslednji uzdah", priče Roberta Valzera... To su neki od prvih autora koje sam pročitao i koji su me uvukli u to da i sam počnem da pišem. A onda su došle i druge knjige, naravno. 

Usporedbe s Bukowskim, smetaju li vam već pomalo ili…?

Ne smetaju mi usporedbe sa Bukovskim, to je tako, mogao je da bude i neki drugi autor, usporedbe uvek postoje, neko to na taj način vidi i to je u redu. Bukovski je bio veliki pesnik, meni je puno značio, ne onoliko koliko priče Roberta Valzera koje mi znače mnogo i danas.  

Imate vrlo živopisnu biografiju; kako biste rezimirali svoje (ne)formalno obrazovanje? 

Sve mi je objasnio moj deda, otac moje majke, u jednoj rečenici, kada sam prekinuo sa školovanjem u 17-oj godini i zaposlio se u jednoj radionici kao metalostrugar. Jednoga dana sam se probudio i krenuo na posao, stigao sam do vrata i nisam mogao da uđem, mrzelo me da radim taj dan. Otišao sam do babe i dede, a kad sam ušao kod njih, deda je ustao i izašao napolje. To je bilo prvi put da me je "izdao". Kad se vratio rekao mi je da se ne može bežati od onoga što sam odabereš. Za školu i druge nametnute obaveze nije smetalo, ali kad sam napraviš izbor onda od toga ne možeš da bežiš. Posle toga sam završio srednju školu i to je bilo sve od obrazovanja i tih obaveza. Počeo sam da čitam puno, a onda i da pišem i tako je ispalo da sam nešto odabrao.  

To kako ste živjeli, intenzivno i autodestruktivno, bila je radost življenja ili strah od života? I je li to bio osviješten eksperiment, ispipavanje granica ili naprosto inercija, drugačije nije išlo?

Kad sam konačno nastradao, meni je doktor rekao da sam nastradao od tog sukoba radosti življenja i autodestrukcije i da to moram da menjam i korigujem. I pošto sam loše prošao, prihvatio sam doktorovu dijagnozu. I ja sam još uvek u fazi korekcije. Doktor je bio u pravu i iako sukob traje i dalje ovako mi jeste puno bolje. 

"Komo" dokumentira čisti hedonizam, a "Dnevnik druge zime" oporavak od tog neumjerenog uživanja. U kojoj fazi je bilo prirodnije, ljepše pisati? 

U toj drugoj, sigurno. Iako sam sad u trećoj, jer sam ponovio neke greške.
 

Dnevnik druge zime Valjarević Srđan

‘Kažu da je slobodan čovjek onaj koji hoda’, tako se otvara pjesma Lavender & Thyme iz nove zbirke "Nevidljivo more" Tomice Bajsića. Akter "Zimskog dnevnika", a onda i "Dnevnika druge zime" urbani je hodač, netko tko se neprestano kreće i kad, u "Dnevniku druge zime", jedva hoda. [Moja želatinska stopala. U cipeli, kao u blatu. Kao u rečnom mulju. Ne osećam ništa, ne osećam ih uopšte, ne osećam tlo po kojem gazim. Samo kolena rade, i dok gazim, marširam. To je jedini način da ne padnem, i da ipak osetim korak, da bih mogao da napravim sledeći. I nabadam štapom. I nemam pojma gde idem. Išao bih, a ne može. (str. 92)] "Dnevnik druge zime" dokumentira, dakle, borbu za hodanje koje ovdje znači povratak, život. A inače, kako objasniti tu opsesiju, čaroliju hodanja?

Upravo tako, povratak u život. Kada ti je radna soba napolju, u hodanju. Unutra je spavaonica i sto sa kompjuterom ili sveskom gde se samo zapiše ono što je već napravljeno u radnoj sobi. Tako otprilike ispada. Ali i ne mora da bude tako, menja se sve to, ponekad je dovoljno samo hodati, bez ikakvih misli, kao što je često dovoljno samo provesti vreme za stolom, i tu i ostati. Malo šale na svoj račun: sad mi je sve dozvoljeno. 

Odnos protagonista obiju knjiga sa ženama više je prijateljski, platonski tj. latentno erotiziran nego realiziran, a baš je ta specifičnost simpatična i pamtljiva… Vi to namjerno ostavljate tako u začetku, nedovršeno?

Ne, nikada nije namerno, ali naravno da zapamtim kad nije realizirano. Mislim da nema mnogo ostvarenih odnosa u životu, čak i kad su najbliži u pitanju. Dva ili tri odnosa u čitavom životu, ako se oni mogu nazvati tako, to bude sasvim dovoljno.

Izdavačka scena u Srbiji? Kad dođemo u Beograd oduševe nas knjižare kojih je puno, rade do kasno, a naslova je toliko da se nije lako snaći. Preporučite nam nešto suvremeno, neku svoju stabilnu knjišku ljubav ili možda nedavno otkriće...

Dosta je to šareno i ima svega, ne pratim pažljivo i uglavnom se držim starih i meni poznatih autora ili izdavača koje uvek proverim šta imaju novo, ali oni i nisu u mogućnosti da se danas takmiče sa drugima. Niti to moraju da rade, kao izdavač "Fabrika knjiga", na primer. Ima ih još par takvih i to je sve. Više imam neki površan uvid u nove knjige. 

Kad ste zadnji put bili kod nas i možete li se sjetiti kakve anegdote ili čak formativnog iskustva vezanog za Hrvatsku? 

Poslednji put sam bio pre desetak godina u Zagrebu, ali anegdota ima puno, kao i važnih događaja i iskustava, i to ne iz tog poslednjeg boravka već od ranije, jer sam dosta vremena proveo na Korčuli, ali i šire, po celoj obali i po Dalmaciji. I sad je teško da izdvojim, između ostalog i što je to meni jedan život, a sad su to dve države. Sada jedino mogu da izdvojim jednu anegdotu vezanu za Rijeku, gde je moj otac često boravio i radio u luci, kao neka vrsta kontrolora pamuka koji se uvozio, radio je u firmi Centrotextil i redovno je odsedao u hotelu "Jadran". I kad sam bio treći razred osnovne škole poveo me je sa sobom u vreme zimskog raspusta, po kazni. Bio sam loš u školi, a ni van škole nisam blistao. On je ujutru odlazio na posao, i trebalo je da sedim u sobi i da učim dok se ne vrati. To je bila njegova ideja. Ali dobri ljudi iz hotela, sa recepcije, osoblje iz kuhinje i drugi, ljudi koji su pazili na mene da ne bih lutao po hodnicima, ili su me zabavljali ili bi me smestili u kuhinju na neki pult napravljen za nadzornika ili tako nešto, i tu sam jeo sladoled. Provodio sam se odlično u Rijeci. 

I što očekujete od ovog susreta s Rijekom?

Možda odem na sladoled u hotel "Jadran", ako budem u prilici. 

A kad se s Vriska vratite kući, koji su vam planovi i obaveze, na čemu sada radite?

Imam dva započeta rukopisa, jedan je roman, a za drugi još uvek ne znam šta je. Uglavnom, to mi je i plan i obaveza, da završim te knjige. 


** pročitajte i kritike knjiga "Komo" i "Dnevnik jedne zime".

Fotografija autora: (c) Vrisak

– Komentari –

– Povezani sadržaj –

– Pretraži sve članke –