Kerumov govor na otvorenju Splitskog ljeta

Prolazim jučer preko splitskog Pazara i vidim raščupanu stariju ženu kako prebire po čađavom kontejneru, odjevena u prljavu modru majicu s natpisom: "Splite ja te volim - Željka Keruma za gradonačelnika".

Ta se stvar, naravno, može dogoditi svakome. Kad dijeliš besplatne majice, obično se upravo ovakvi jadnici najgorljivije otimaju za njih. No, čini mi se da je ova slika prava metafora, ako možda i ne materijalne, a onda svakako duhovne bijede koja Split gotovo izvjesno čeka nakon lokalnih izbora idućeg tjedna. Naše molitve suprotiva Kerumu bile su, čini se, uzaludne, za gradonačelnika ćemo imati nabusitog i neobrazovanog veletrgovca ponosnog na svoje prostaštvo, a pristojnom svijetu ostat će tek jalova utjeha u njegovu ismijavanju.

Već sada u gradu se s nestrpljivim veseljem priča o govoru na Splitskom ljetu, koje gradonačelnik, po protokolu, svake godine otvara. Pokušao sam sebi u mislima prizvati tu srpanjsku večer, kada Željko Kerum izađe za mikrofon na Peristilu, pozdravi dame i gospodu, Splićanke i Splićane i gospodina predsjednika sa suprugom. Što bi on još mogao kazati...? 

Evo, došlo nan lito, ka šta u nika doba uvik dođe. Prilika je da se čovik navečer malo izađe i proveseli se, jer ne moreš uvik ni radit, đava mu posa odnija. Triba koji put stat i počinit, sist s ljudima, bacit na karte, zapivat, povirit i u kazalište ako je kakva dobra predstava. Ja nisan, po duši govoreći, puno iša u kazalište. Šta ću van ja sad lagat, glumit da san kulturan, pričat da čitan knjige i slikat se s rukon na bradi. Čita san i ja u svoje vrime, nije da nisan. Oni Ninđa romani nisu mi bili mrski, a i kaubojske san volio, ali onda je došla firma, obaveze, šta ću van dalje pričat. Satare to čovika i da je mlađi.

Sidnen navečer pogledat film sa Čak Norison i, samo što san zatvorija oči, na televiziji Branimir Bilić. U prvi tren ništa mi nije jasno. Srce ti Isusovo, šta radi Branimir Bilić sa Čak Norison?! A onda pogledan na sat - jedanesta ura. Ajde ti, moj Željko, lipo leć, govorin ja sam sebi. Ne moreš ti i gonjat biznis i pratit kulturu, ne iđe to.

A i šta će to meni, za pravo reć? U svom poslu san se dokaza, šta je meni potriba pravit se pametan koje san knjige pročita i koje san predstave gleda. Došla mi prije neki dan jedna ženska, onako, neloše izgleda. Razgovaramo mi i ona, ne sićan se više zašto, kaže: "Pikaso". "A Citroen voziš", kažen ja. "Čuja san da puno troši." A ona se uvatila smijat. "Šta se smiješ?" pitan je ja. "Šta se smiješ, tuko? Pogledaj se kakva si, ka da te je poplava izbacila." Ona se sva zacrvenila. "Ma, nije, gospodine Željko", kaže, "nisan vas tila uvridit, nego, onako, izletilo mi. Nisan na auto mislila, nego na slikara Pabla Pikasa." "Pablo Pikaso, kažeš", govorin joj ja. "Pa koji je to Pablo Pikaso, ko zna za njega? Ja di god dođen, svi me pozdravljaju, oće se rukovat, slikat se s menon, narod me voli. Di me neće i volit, četri iljade ljudi zapošljavan. Četri iljade familija živi od mene! A taj tvoj Pikaso, koja je njegova firma, koliko je on ljudi zaposlio?" "Nikoliko", kaže ona, a vidin da se malo, ka, zasramila. Tu mene bis malo pusti i još joj samo rečen: "Nikoliko? E, jeben i tebe i njega."

A jesan li joj dobro reka? Šta meni ko ima reć da san vaki ili naki ako ne čitan knjige i ne iđen na izložbe? Osin toga, i u tin knjigan ima takvi ludosti i govnarija da te bog sačuva. Pamtin, jednon moj mali donio neku knjigu iz škole. Nikad ja nisan puno vodio brigu o njegovoj školi i učenju, to je žena stavljala u red, ali taj put slučajno pogledan i vidin - Kralj Edip. "Šta je to?" pitan ga ja. "Ma, neko sranje", kaže on. "Moran pročitat za lektiru." "Pa o čemen je?" "A neki kremple", govori mi sin. "ubija ćaću i oženija se s materon." "Nemoj me jebat!?" kažen ja. "Majke mi", kaže on. "Ubija ćaću i oženija se s materon?!" "E." "Pa je li ga policija privela?" "Nije. Na kraju sam sebi iskopa oči." "Bome je dobro manit", govorin ja. "A ništa mi ne govori", kaže mali i sve puše od muke.

Evo, vi ste svi ovde učeni i kulturni ljudi, da niste taki ne bi došli na otvaranje Splitskog ljeta. Je li to kultura? Ajde vi meni kažite, je li to kulturno, ubit ćaću i oženit se s materon? I na kraju sam sebi iskopat oči i ostat na teret društva. Još će mi doć u kancelariju da mu pomognen, da skuplja pare za operaciju. Meni, da se razumimo, nije teško dat. Dobar san čovik, svi će van to reć. Dava san i davat ću, kad je za zdravlje, i livon i desnon rukon. Ali, da mi dođe taj, kako se zove, Edip, da mu pomognen, jebeš mi mater, kroz prozor bi ga bacio. Pa vi posli pričajte da san seljačina i nekulturan.

Ima tu, u toj kulturi, ne kažen, i dobri stvari. Jučer baš razgovaran s pročelnicon, pitan je šta će bit na Splitskon ljetu, a ona kaže: "Bit će Šekspir." "Bogati!" začudin se ja. "A šta", pita me ona, "drag van je Šekspir?" "Ajde, mala", govorin joj ja, "štaš ti meni govorit o Šekspiru. Kad san ja iša u Šekspira, ti se još nisi bila ni rodila." Reka san joj da mi svakako ostavi dvi karte i, pravo da van rečen, jedva čekan da to bude. Baš san se uželija zavrnit rukave od jakete, naručit štok-kolu i malo plesat. Ej, dobri stari Šekspir!

A za ovo drugo me ne pitajte. Opera mi je, nemojte zamirit, bezveze, ali balet mi, onako, nije mrzak. Dobre su ženske, ako voliš male sise. Ni na dramskin premijeran nećete me puno viđat, jerbo meni drame više u životu ne triba. Da bi van ja da vodite firmu od četiri iljade ljudi pa bi vi vidili šta je drama. A šta se komedija tiče, toga, meni se čini, ni vama ne fali. Šta će van bolje komedije od toga da ste mene izabrali za gradonačelnika?

Eto ga, svitu. Proglašavan Splitsko ljeto otvorenin, sa srićon van bilo. Vi sada ostanite pogledat operu, toplo van je priporučujen, svi mi kažu da je dobra, a ja sad moran požurit na Klis, oladit će mi se janjetina.

 
( Tekst je prvotno objavljen u Jutarnjem listu )