Team building u masliniku

 - Je li se tebi čini da masline uopće nisu maslinastozelene?- pita me Mile i lovi perunom zadnju preostalu maslinu u tegli, odkoštičenu zelenu s paprikom. - Više su onako svijetlozelene ili žućkaste...  

Cijedim majonezu po kruhu i ljubomorno ga promatram, zadnja je.  

- Tvorničke masline i cikla su puno bolje, to se domaće ne da jest - zaključuje žvačući. Šta ćeš mu na to odgovorit. De gustibus itd.   Mile je moj dobar poznanik, radi u jednoj velikoj korporaciji  i svako malo ga šalju na neke team buildinge. Isprobao je paraglajding, rafting, ronjenje, timsko slikanje, paintball i big game ribolov. Big game fishing je, kako mi je objasnio, kad te brodom odvedu na neko mjesto gdje ima puno uzgojenih tuna, pa svi iz firme ulove svoju tunu, fotkaju se za uspomenu i budu jako sretni iako je ne smiju zadržati.  

Ja to uopće ne kužim, meni to glupo. Krajnje. Sjećam se tipa koji je nakon višednevnog ribolova (pravog) iscrpljen i dišperan zbog nikakva ulova, uhvatio na punti o takujina golemog ugora - kupio ga na trogirskoj ribarnici i to na lutriji. Čim je s ugorom došao doma, priča se pročula, slikalo ga za novine, nije mogao odbit, slavno je srljao u propast.  

Nije se još osušila tinta na tom broju Slobodne, kad je pukla bruka. A nisu te naše bruke nimalo humane, to je urlajuća lavina grohotanja i nadvikivanja, svako bi još nešto nadodao na priču, pa su se neki kleli da su kod našeg ribara na parketu u tinelu vidili bužu na mistu di je ribu propuca puškom, radi uvjerljivosti. (Ima Dežulović u novoj knjizi jednu dobru priču na sličnu temu, zove se „Velika laž Bepa Portugolotovog".)  

Hoću reć, kakva famozna pizdarija taj big game fishing, pa nema li više smisla i ljudskosti u podvaljivanju „lažnog" ugora. Tu imamo komediju, tragediju i brujet! U ribljem big gameu imamo tek snažno izražen smisao za autoironiju. U boljem slučaju.  

Kad smo već kod ironije, team buldinga i maslina koje (ni)su maslinaste, priča Mile kako su prošlog puta na team buildingu bili u berbi maslina na jednoj, kako se izrazio, plantaži i ispostavilo se da beru na zemlji koju je dida od jedne kolegice iz tima prodao krajem osamdesetih gastarbajteru-povratniku koji je malo pomalo pokupovao sve domorodačke parcele i parcelice, srušio suhozide, zaravnao, posjekao stare masline i posadio mladice.  

Lani je sklopio deal s agencijom koja organizira team buildinge, dobro i jednima i drugima. Tim radnih kolega berucka (bere i kolegica na didovini, šta će), češljaju s onim grabljicama po granama i tako se kao druže, dišu čist zrak, a na kraju još i dobiju extra vergine buteljicu. Kaže Mile da on više voli paintball, al ko te pita, bolje i češljanje maslina nego ono kad su ih izdrndali džipovima po Dinari, vozili se po brdu tri sata ko budale (njegove riječi), iskrcalo ih u šumu i reklo: sad šetajte. Pa na proplanak: sad se divite pogledu. Pa na ručak: bili su gladni ko psi, peka je prijala.  

Kaže još da je od drmanja po brdskim putovima bio dobio muskulfiber.   Prošlog vikenda smo i mi familijarno pobrali masline u našem polju poviše željezničke pruge.  

Sjedila sam gore u krošnji i rukama trgala tamne plodove i onda pokušavala pogodit sić obješen o granu. Taj pogled odozgo dobro poznajem, red polja, red kuća, debela brazda mora koje blješti, boje jeseni, čisti zen.  

Opsada na stabla. Nemaš se di sakrit i popišat, to je problem, na svakoj maslini bar jedan čovik. Rođaci na gornjoj vlaki, njih sedam-osam navalili na jednu maslinu, kad nju poberu, svi zajedno na drugu - e to ti je pravi team building, ljudima je tako veselije.  

Do prije nekoliko godina nisu me mogli nikako namamit u poje, osim kad su se brale trešnje, a sad mi je sve draže. Da mi je tko rekao da ću se veselit artičokama ili kapuli, rekla bi mu da oladi, da je penzija još daleko. Ali u zadnje vrijeme me spopada neki  poljoprivrednički afinitet, pa sad razmišljam o kupnji kosilice. He he, eto šta mi pada napamet. Razmišljam i kako bi bilo tu provest noć, leći na zemlju toplu od dana, gledat zvijezde i vrebat lasice koje dolaze po ostatke večere.  

Skoro pa da razumijem firme koje svoje djelatnike tjeraju na druženje u prirodi uz autohtone doživljaje. Zapravo, kužim ih na idejnoj razini, ne baš na izvedbenoj. Zamišljam neke kolektive u kojima sam radila na raftingu Cetinom i mislim kako bih već na po puta do Radmanovih mlinica skočila u rijeku, pa neka me voda nosi.  

Ili među maslinovim granama s nekom ubitačnom kolegicom!? Znate vi onu pjesmicu: kad se male ruke slože, sve se glože, sve se glože!? Maslinova grana bi posve propala kao simbol mira.  

Ali, ovako, među mojima, mi je taman. Punim sićeve, praznim ih u vreće, na nekim granama rodile su u grozdovima. Ne znam zašto, al to me silno veseli, a nema direktne veze s tim što ću sljedeće godine svojim uljem začinjavat salatu. Ulje je, na kraju priče, samo jedna lipa skuža u koju će se izliti naša mirna radost ovih jutara i popodneva provedenih u berbi. Kao da odeš na rajsko mjesto i još ti plate zlatom.  

Kako su se vreće punile i gradele mirisale, naš se tim gradio u tetrisima srećica. Skoro pa da nam je bilo žao kad ni na najvišim granama više nije bilo nijedne masline.  

Grabim one najcrnje i najkrupnije iz zadnjeg sića, njih treba stavit da odstoje u moru, pa ispeć, pripremit ću ih na jedan moj način i dat Mili da proba. Dobro, za ciklu se mogu složit, al da je maslina iz tegle bolja, nema šanse.  

Za početak, unutra je koštica dobrih stvari, masnoća dobrih stvari i njihova gorčina. I s ničim se jestivim i nejestivim ne daju usporedit.

( Tekst je prvotno objavljen u Slobodnoj Dalmaciji )