Moderna vremena

Pogledaj... sve je puno knjiga.

Ilustracije: John Tenniel
Razgovor • Piše: Petra Miočić Mandić • 22.01.2022.

Frida Šarar : Prazni list papira mesto je moje apsolutne slobode

Frida Šarar (foto: osobna arhiva)

„Medij je poruka,“ zapisao je 1964. kanadski teoretičar medija Marshall McLuhan i, naslovivši tako prvo poglavlje svojeg, za medijsku kulturu i kulturalnu teoriju kapitalnog djela „Razumijevanje medija“, udario temelje novom shvaćanju koncepta medija kao prenositelja poruke koji više nije samo puki kanal za protjecanje informacija već prerasta u komunikacijski subjekt s karakterom i sam za sebe postaje porukom. Medij je poruka i danas, kad svjedočimo sve bržem protoku i težoj diseminaciji informacija te njihovu razlučivanju od još brže rastuće hrpe podataka. 

Tome su, kazat će kritičari suvremenih navika življenja, krive društvene mreže. Korisniku (suvremenom čitatelju još suvremenijeg sadržaja) podastiru nanose brzih, neprovjerenih, često i neprovjerljivih podataka predstavljenih kao informacije ostavljajući ga utučenim, potištenim, nerijetko s osjećajem manje vrijednosti dok, s druge strane, kreatori narativa predstavljenog na društvenim mrežama, od svoje poze, svijeta stvorenog za raspirivanje najnižih ljudskih strasti poput ne tako tajnog navirivanja u tuđe „stvarnosti,“ sasvim ugodno egzistiraju. I to je, stoji kao zaključak mnogim stručnim raspravama posljednjeg desetljeća, osnovna razlika između književnih i narativa društvenih mreža i medija; dok prvi iz stvarnosti izvlači i svjetlu dana podvrgava najmračnije dimenzije „stvarnog“ nagoneći tako, kroz osjećaj nelagode i dubokog promišljanja, čitatelja na rast i razvoj, drugi stvarnost napuhuje do razine neuvjerljivosti i potom stvara sebeljubiv balončić prenaglašene estetike. U smislu McLuhanove poruke, književnost doista jest medij, (poziv na) dijalog teksta i čitatelja dok je društvenomrežni narativ dugotrajan monolog bez mogućnosti interakcije. 

Preuzetno bi bilo reći kako pojava ili autorski rad Fride Šarar (1979) dokidaju razliku među tim dvama komunikacijskim svjetovima. Još bi pretencioznije bilo ustvrditi da ih Šarar svojom (autorskom) pojavom spaja. Ono što svakako čini, još otkako se 2018. na sceni pojavila pjesničkom zbirkom „Halter ego“ u izdanju V.B.Z.-a jest stvaranje osjećaja blizine među dvama prilično udaljenim kozmosima. Za nju nema književnosti koja bi se bivanjem na društvenim mrežama mogla banalizirati ili kratkog slovnog zapisa toliko trivijalnog da bi bio nedostojan ukoričavanja. Dokazala je to i nedavno objavljenom knjigom „Ženo, pokrij tu dušu“ koja se, zbog širenja granica vrste, vrlo lako mogla „prodati“ pod „zbirku poezije.“ Umjesto toga Šarar se, kao i mnogo puta prije toga, odlučila stvari nazvati pravim imenom i svoj najnoviji literarni uradak označiti kao „zbirku tvitova.“

Doduše, zbirka je to upisa iz vremena kad su i društvene mreže bile nešto okrenutije svojoj društvenoj, a ne narcističkoj crti pojedinca i dok je slika samo nominalno vrijedila tisuću riječi, a riječi su još imale težinu. A riječi Fride Šarar svakodnevne su, od onih na čije se izgovaranje gotovo i ne obaziremo pa ih baš to čini snažnima. Drske su i odrješite, beskompromisno iskrene i otvorene pa čitatelja navedu da se zapita je li postojalo vrijeme prije masovnog umrežavanja i jesu li u njemu književnost i nova, moderna i virtualna, narativnost, ipak mogle opstojati kao skladan par? 

da sam znala šta me čeka unutra, skinula bih se gola
i skočila sa ruba inboksa pravo u rečenicu (*)

Ženo, pokrij tu dušu Šarar Frida
Halter ego Šarar Frida

Petra Miočić Mandić: Frida Šarar, kaže ime kolumne koju od 2020. vodite za jedan riječki portal, „kako diše, tako i piše.“ Je li uopće moguće drugačije? Može li se, barem u vašem slučaju, „odglumiti“ emociju i napisati nešto što nije stvarno te donosi li to ikome, od autora preko teksta pa sve do čitatelja, dobrobit?

Frida Šarar: Pisanje za mene nije posao, profesija, zanat, niti umeće, već način da kažem svetu ono što mi je na duši. Ta potreba je duboko lična, privatna, intimna i nezagađena bilo kakvim drugim ambicijama. Ona dolazi iz mene, mog života i mojih osećanja, a ne iz nekih spoljašnjih ciljeva. Pisanje mi nikad nije bilo cilj, već isključivo sredstvo. Pa tako ni pisac nisam postala namerno, već slučajno, iako celog života pišem. Za mene ne postoji drugačiji način pisanja, osim onoga koje je spontano, neophodno i prirodno kao disanje. Olovka je moje šesto čulo. Mislim da je upravo taj momenat neposrednosti, neproračunatosti i ogoljenosti, ono moje prepoznatljivo, što me čini drugačijom od ostalih pisaca.

Nedavno sam sedela na kafi sa jednom od svojih urednica i ona mi je ispričala anegdotu o svom prvom susretu sa nekim mojim tekstom na internetu. Kaže: „Dok sam se kretala kroz tekst sve je prestajalo da bude bitno. Sve tehnike pisanja, svi načini izražavanja i promišljanja o književnosti, sve je nestalo i videla sam samo tvoje misli, to mi se nikad ranije nije desilo. Onda sam poslala taj tekst svojoj drugarici. Kad ga je pročitala, rekla je: „Ona je naš prijatelj“. I to je najbolji opis mog odnosa prema potencijalnim čitaocima. Pišem kao da se obraćam najboljem prijatelju. Dobronamerno, iskreno i sa željom da razumem onoga ko me čita. Mislim da su moji čitaoci slični meni i da imaju moć da prepoznaju i cene ono neiskvareno, iskreno i otvoreno, kako u književnosti, tako i u životu.

No, s druge strane, naslov vaše posljednje knjige svojem lirskom subjektu (a čini mi se i objektu) naređuje „Ženo, pokrij tu dušu.“ Odražava li imperativnost zahtjeva i vašu vlastitu svijest o potrebi, možda čak i nužnosti, da se pred svijetom održi distanca? 

Naslov knjige „Ženo, pokrij tu dušu“ je donekle ironičan i ne treba ga tumačiti u smislu imperativa da se duša pokrije, već u smislu stanja stvari kome se obraća taj imperativ. Tu pred nama je neka žena ogoljene duše, a to je u konzervativnom svetu opasno i pomalo sramno. Neki će joj uz osudu, a neki brižno, za njeno dobro, uputiti ovu rečenicu. Ali, kad počnete da čitate knjigu, jasno vam je da je duša sve vreme otkrivena. Po cenu velikih patnji, sukoba, usamljenosti i očaja, moja duša ostaje na površini i ne povlači se, to je njena velika pobeda.

Postoji li nešto što ostavljate skrivenim? Naime, više od pitanja privatnosti na društvenim mrežama, zanima me pitanje dijeljenja intime. Je li lakše ogoliti se pred nepoznatima i nevidljivima, je li proces olakšan time što, barem isprava, ne možemo biti posve sigurni čuje li nas/čita li nas tko? Naposljetku, je li strah pred nepoznatima ipak slabiji od potrebe za otvaranjem prema drugima? 

Nikada nisam imala potrebu da skrivam svoju intimu. Ne vidim zašto bih to radila. Takvo skrivanje bi me iscrpljivalo, a ja ne želim da se iscrpljujem bez razloga. Mislim da moja intima nikome ne šteti, nikoga ne vređa i ne izaziva nikakvo zlo u svetu. Potpuno je bezopasna. Zato ne vidim razlog da je čuvam utamničenu, kao neku divlju zver. Ogoljavanje pred svetom nije za mene neki čin na koji sam se odvažila, već moje prirodno stanje. Takva sam se rodila. Tek sam kroz odrastanje shvatila da većina ljudi nije kao ja, te da im je prirodnije da preko svoje duše nabacaju svakakve oklope i štitove. Ali dok to nisam shvatila, dosta sam se o te oklope izubijala i ispovređivala. Međutim, ne zameram im. Svako živi onako kako najbolje može i ume. Nije svakome dato da ogoljen i samo svoj, pluta po svemiru.

moje vreme je bljutavo pa ga bacim internetu, on pojede u slast (*)

Frida Šarar (foto: osobna arhiva)

A što je s pitanjem komunikacije na internetu i društvenim mrežama, treba li nam usustavljeni kodeks ponašanja? O vremenu „starog Twittera“ često i s nostalgijom govorite kao o vremenu kad su korisnici jedni druge podržavali, jedni s drugima otvoreno komunicirali – kako je danas? 

Na društvenim mrežama ništa više nije isto kao pre deset godina, ali i ne treba da bude. To što ja često sa nostalgijom govorim o starom Tviteru, više je neki žal za mladošću i prošlim vremenima, koja su bila puno romantičnija i humanija nego ova danas. Ponašanje ljudi na društvenim mrežama samo je jedan aspekat njihovog ponašanja uopšte uzevši. Nije Internet taj koji je iskvario ljude, nego su ljudi iskvarili Internet. Neko nezadovoljstvo, zloba, bes, događaju se tamo u oflajnu, pa se logično i preslikavaju na društvene mreže. Ljudi bi trebalo da porade na svom duševnom miru, na svojoj savesti, na svom moralu, na saosećanju i brizi za životnu okolinu, na ustrajavanju u odnosima, na spremnosti da ponekad podnesu žrtvu za viši cilj, na svojoj zrelosti i postojanosti. Takvi ljudi bi mogli da menjaju svet i uz takve ljude bi Internet promenio lični opis.

Zanimljiv je tweet u kojem kažete da duh nabuja od inspirativnih razgovora u kojima se suočavaju stavovi, a ne ega. Otvaraju li vam se i danas prilike za sudjelovanje u argumentiranim raspravama i koliko je njihovoj učestalosti, ili njezinu smanjenju, doprinio Internet?

Takve rasprave su veoma retke, a na internetu ih ima najmanje. Ljudi će se pre okrenuti psovkama, uvredama i nasilju, nego što će imati potrebu da u miru i argumentovano razreše spor. To je, pre svega, zato što im je istina najmanje bitna. Oni istinu uopšte i ne registruju kao bilo kakav faktor. Ne vide je, ne osećaju je, ne daju joj na značaju. Njihov jezik je takav da u njemu nema mesta za istinu. Retki su i dragoceni ljudi sa kojima se može neostrašćeno razgovarati. Ili ako postoji strast, da ona bude usmerena ka istini. Takve razgovore vodim par puta godišnje. Ostatak vremena radije ćutim.

S tim u vezi, živimo li danas u vremenu, kako kažete, najveće ljudske nesreće, kad glup uvjeri pametnoga da je lud? 

Uvek je to vreme aktuelno. Kroz istoriju čovečanstva, mnogo puta su stradali oni koji su svet videli drugačije, koji su razmišljali progresivno i doneli neke nove ideje. Potrebna je ogromna mentalna snaga da nadareni pojedinac, uprkos pritisku celog sveta, ostane pri svojim stavovima. Oni najjači se nisu odrekli sebe ni na krstu, ni na lomači, ni na giljotini. Čovek je pogubljen, ali je ideja ostala živa. To je ipak nekakva pobeda. Međutim, ko zna koliko je onih koji su imali čemu da nas nauče i koji su mogli da svojim idejama poprave ovaj svet, ali nisu bili dovoljno jaki da se odupru sumnjama i podvalama većine koja ih nije razumela, koji su se negde usput odrekli sebe i priklonili svetu. To je za mene najveća tuga čovečanstva.

mislim da bi i nekoliko minuta nakon smrti
ovaj prst nastavio da klikće

Frida Šarar (foto: osobna arhiva)

U kontekstu aktualnog stanja u društvu, neobičnim ehom odzvanja vaša misao o neugodnosti promjena na bolje i prijatnosti onih koje stvari mijenjaju na gore. Nadovezujete li se time na uvjerenje da iz teškoće rastemo dok u stanju ugode najčešće stagniramo? Kako se s aktualnim promjenama nagore nosi svijet, a kako se u njima vi sami snalazite? Mislite li da ćemo iz njih nešto naučiti, narasti? 

Svako iskustvo je korisno, ako čovek ume pametno da ga upotrebi. Što se tiče ove „nove normalnosti“ koju živimo, sve se suviše brzo i iznenada odvija, pa nismo ni stigli da izvedemo neke zaključke i pouke iz onoga što nas je snašlo. Živimo dan po dan, kao guske u magli. Sužena perspektiva i nemogućnost kreiranja vlastite budućnosti, jeste jedno specifično stanje i svojevrstan izazov. Taj fenomen današnjice sam u jednom tekstu nazvala „klaustrofobija vremena“. Nije lako živeti u sadašnjem trenutku, pritisnut prezentom. Ljudima je lakše da pobegnu u prošlost ili budućnost. Možda je ovo idealno vreme da zastanemo i suočimo se sami sa sobom. To sigurno nije lako, ali se i te kako isplati.

Unatoč tome što ga nastojite prikazati samo kao svoje zrcalo, prostor kojim se ogledavate u potrazi za svojim odrazom, svijetu u svojim rečenicama poklanjate mnogo pažnje. Posebno onom idealnom, gdje osjetljivi ljudi nisu naporni i koji nam, osim što čuje naše istine, dopušta da sebe ostavimo na miru. U kakvom ste odnosu prema svijetu danas, kako ga promatrate? 

Moj odnos prema svetu je uvek bio ambivalentan. U isto vreme ga i prezirem i obožavam, doživljavam ga kao suprotnost sebi, ali i kao veliko dišuće biće čiji sam deo. Ljudi mi ponekad izgledaju kao da su napravljeni od drugačijeg materijala u odnosu na mene, da im je mozak drugačije nakrivljen i da im ćelije imaju drugačije organele. A ponekad saosećam sa njima i razumem ih kao da smo povezani pupčanom vrpcom, kao da sam sijamski blizanac svih ljudi koji su ikada živeli. Svet je stvarno prelepo, neverovatno i čarobno mesto, ali i pakao kakvom nema ravnog. Kad sam bila mlađa, videla sam ga isključivo kao jednu od ove dve krajnosti, a sada se trudim da svoje euforije stišam podsećajući se na zlo u svetu, i da svoje tuge ulepšam, osvešćujući divote i čuda koja me okružuju. S obzirom da puno vremena provodim sama, zaronjena u svoje misli, svet sam uvek doživljavala kao celinu naspram sebe. Iz te samoće koja ne rasipa pažnju na puno pojedinačnih ljudi, obraćam se svetu kao da smo jedan na jedan, kao da je svet ličnost. I to ličnost prema kojoj nikad nisam ravnodušna.

ponavljaj greške dok ne dokažeš univerzumu da nije u pravu (*)

A kakav je odnos prema gradovima? Više pažnje, opažate, posvećuje se gradovima nego ljudima u njihovoj gužvi. Kakvi su gradovi Rijeka, vaše trenutno prebivalište i Beograd, grad u kojem ste proveli formativne godine? Gdje su im, kao i njihovim ljudima, sličnosti, a gdje razlike? Još važnije, koliko se Frida Šarar u Rijeci razlikuje od Fride Šarar u Beogradu?

Upravo sam se vratila iz Beograda i čini mi se da sam po prvi put (nakon devet godina života u Rijeci), osetila energiju, raznovrsnost, ludilo i širinu Beograda kao nešto što je upadljivo drugačije od okruženja u kome sada živim. U Beogradu sam provela petnaest godina života i uvek su mi ta njegova dinamičnost, konkurentnost i osećaj betonske džungle, izgledali prirodno i normalno, nisam ih čak ni primećivala. Rijeka je daleko mirniji i jednostavniji grad. Ono što Rijeka ima, Beograd nema. I obratno. Kad bismo ih iskombinovali, to bi bilo savršeno mesto. Mislim da sam ih ja iskombinovala u sebi i da mentalno živim u svakom gradu po malo. Ipak, ne bih rekla da su ta dva mesta moje reference, niti moje krajnosti. Da mogu da biram idealan grad za sebe, to bi bio Njujork. Vrh sveta. A početak sveta je selo Vitoševac u kome sam rođena. Vitoševac i Njujork, to su moje krajnosti. Rijeka i Beograd su onako, prosečne vrednosti.

A koliko se razlikuju književna i kulturna scena Rijeke i Beograda? Čini mi se da se riječka književna scena doživljava inferiornom u odnos na zagrebačku. Iz vaše perspektive, je li tome doista tako? Imate li osjećaj da se nalazite na književnoj periferiji?

Ne znam ništa o književnim scenama. Moja književna scena je dnevna soba i kauč na kome pišem. Ne pratim savremenu književnost, niti sebe posmatram kao deo nekog književnog miljea. Ja sam izraziti individualac i moje pisanje ne zavisi od okolnosti. Pisala bih isto na pustom ostrvu i pred očima celog sveta. U tom smislu, za mene ne postoji književna periferija. Mesto na kome sedim i pišem uvek je strogi centar.

A što je s lokacijom? Budući da stvarate većinom u virtualnom prostoru, je li vam ona uopće bitna?

Lokacija je nebitna, isto bih pisala u Vitoševcu i u Njujorku, sa Internetom ili bez njega.

čovek nije svratište za misli. čovek je ulica, neizgovorene misli su u
njemu beskućnici. (*)

Frida Šarar (foto: osobna arhiva)

Kakve su, ako ikakve, zakonitosti stvaranja na društvenim mrežama? Odnedavna su sve glasnije i češće rasprave o književnosti na društvenim mrežama. Dok jedni smatraju kako izostanak jasno postavljenih pravila donosi oslobođenje sadržaju, drugi baš to vide kao najveću manu. Priklanjate li se vi ijednom od tih dvaju „tabora“? Može li se dio sadržaja stvorenog na društvenim mrežama smatrati književnošću i zamarate li se uopće tim pitanjem dok pišete? 

Dok pišem, uopšte ne razmišljam o književnosti. Dok objavljujem na društvenim mrežama, uopšte ne razmišljam o „zakonitostima“ koje tamo vladaju. Niko meni neće određivati kako ću da pišem, kao ni gde i šta ću da objavljujem. Prazni list papira, tj. prazna stranica u Wordu, mesto je moje apsolutne slobode. Da nije tako, ne bih se bavila pisanjem. Nikakva „uputstva“ za pisanje me ne zanimaju, kao ni kategorizacija onoga što pišem. Rečenice same izlaze iz mene i nižem ih bez ikakvog plana. Na kraju to ipak ima neki sklad i estetiku, ali ne zato što sam razmišljala o formi, već spontano, kroz radost stvaranja, dogodi se nekakva neplanirana harmonija.

Internet je više od deset godina mesto na kome živim i objavljujem. Nikad nisam dovela u pitanje vrednost bilo čijeg teksta zbog mesta na kome je objavljen. To nema veze s mozgom. Jedno je tekst, a drugo je medij. Džaba ti najpriznatiji medij sveta, ako je tekst loš.

U pokušaju davanja većeg značaja književnosti na društvenim mrežama, u svijetu je ustanovljeno i nekoliko nagrada poput domaćeg „Post scriptuma.“ Mislite li da stvaranju na internetu treba ta vrsta afirmacije i valorizacije? 

Lepo je što književni establišment na taj način daje Internetu kao mediju neki značaj i uvažava ga kao mesto na kome danas mnogo ljudi stvara. To je dobro za samu književnost, da ide u korak s vremenom, a ne da ostaje zazidana u nekim prašnjavim kanonima i prastarim tradicijama. Ali meni lično to ne znači ništa. Briga me i za nagrade i za tuđe afirmisanje Interneta. Ja sam ga afirmisala kad sam prvi put otvorila nalog na društvenoj mreži i u praznu kućicu upisala svoja osećanja.

na drska i nepristojna pitanja treba odgovarati zabavnim i masnim
lažima (*)

Profil na Twitteru s kojeg su objavljivani u knjizi sabrani tvitovi odavno ne postoji. Je li, u tom smislu, ovo vaša potraga za njegovom valorizacijom? Budući da su, s gašenjem profila, nestali i svi njegovi upisi, je li ovo pokušaj čuvanja inačice virtualne sebe kakva je nekad bila?

Taj boravak na Tviteru je bio čudno razdoblje mog života, možda najdestruktivnoje koje pamtim. Tvitovala sam svakodnevno sa idejom da sve ide u nepovrat i da će te rečenice jednog dana nestati. Sviđala mi se ta misao o razaranju. U isto vreme sam bila svesna da mi se ovakva vrsta ludila neće ponoviti i da tako pišem možda sad i nikad više. Drago mi je što sam, godinama kasnije, došla do ljudi koji su te tvitove sačuvali i što sam uspela da ih smestim u knjigu, da ih konzerviram kao dokument o nekoj davnoj sebi.

Na Twitteru ste bili kraljicom vlastitog svemira, no knjiga, bar donekle, zahtijeva podjelu te pozicije s urednikom. Je li vam bilo teško dopustiti urednički upliv u tako intimno pismo i koliko su, u ovom slučaju, uredničke intervencije uopće moguće? 

Nemam problema s urednicima, jer ne drhtim sujetno nad svojim tekstom, niti mi je tekst svetinja. Mislim da sam veoma laka za saradnju, otvoreno i direktno kažem šta mislim, prihvatam sve suvisle sugestije. Međutim, moji urednici (Drago Glamuzina na zbirci „Halter ego“, a pogotovo Marija Bošnjak na knjizi „Ženo, pokrij tu dušu“) nisu imali potrebu da previše intervenišu. Zajednički jezik smo našli vrlo lako i ja sam prezdovoljna kako je sve ispalo. Mislim da sam do sada baš imala sreće sa urednicima. Ne samo kad su knjige u pitanju, već i kad se radi o portalima za koje sam do sada napisala preko 200 kolumni. Sve neki normalni dobri ljudi koji duboko uvažavaju tu intimu i slobodu mog pisma i uz koje se osećam beskonačno rasterećeno i shvaćeno.

Naposljetku, kažete kako jedva čekate pronaći stvarnost dovoljno pravu da se ne usudite tvitati o njoj. Postoji li takva u svijetu Fride Šarar?

Uh, to je zanimljiv tvit, koji bi mogao da navede ljude da pomisle kako nisam tvitovala o pravim stvarima i pravoj stvarnosti. Ali on zapravo preispituje sam moj život koji mi se u tom trenutku činio kao jedna velika opsena i iluzija. Zavodila sam sebe, zajebavala sam sebe, obmanjivala sam sebe i u svemu tome nalazila neku vrstu uzbuđenja. Osim toga, činilo mi se da u životu još uvek nisam našla ono pravo, pa možda ni pravu sebe. Sve je to ličilo na jedan veliki teatar koji me je inspirisao, pokretao, lomio i izluđivao, ali nisam bila sigurna da li je išta od toga bitno i da li bih, onda kad otkrijem i domognem se bitnog, imala želju za pisanjem. To su sve otvorena pitanja koja su me mučila tih godina. Na neka sam našla odgovore, a neka sam pustila da ishlape.
 

(*) ulomci iz knjige Ženo pokrij tu dušu, Frida Šarar
V.B.Z., 2021.

Frida Šarar

Ženo, pokrij tu dušu : Knjiga tvitova

  • V.B.Z. 08/2021.
  • 112 str., tvrdi uvez
  • ISBN 9789535203902
  • Cijena 109.00 kn

'Ženo, pokrij tu dušu' – kratki tvitovi istodobno su poetski zapisi i aforizmi, dok se duži zapisi čitaju kao kratke priče. Svaki put autorica Frida Šarar zareže do kosti, pronicljivo i precizno. Pritom nimalo ne štedi ni sebe ni druge, pa s njom bolujemo, smijemo se i promišljamo, bilo lijeno ljetno popodne ili lud noćni provod.

– Povezani sadržaj –

– Pretraži sve članke –