Vladimir Arsenijević : Udeo politike u životu trebalo bi da se uvećava

Održava se
01.01.1901.

Svoju novu knjigu, zbirku uvezanih priča „Predator“, na 20-ak jezika prevođeni srpski pisac Vladimir Arsenijević (Pula, 1964.) objavio je prvo u Hrvatskoj, u biblioteci KaLibar, u nakladi Algoritma.
 

 
Ivana Pavelić Mirošević : Doživljavate li vašu knjigu Predator kao zbirku priča ili kao roman? Čovjek se ne može oteti dojmu da biste ponekad htjeli napisati priču, ali kako ste romaneskni tip, materijal vam se nekako uspije oteti, pa svaka vaša priča završi kao roman.

Vladimir Arsenijević : U mojoj glavi, knjiga "Predator“ je moguće smestiti negde na pola puta između zbirke priča i romana. I jedno je i drugo, a, ujedno, ni jedno ni drugo. Pretpostavljam da bi je ipak bilo najlakše definisati kao roman razgranate, rizomatske strukture.
 
Očito je da ste se služili internetskim rezervoarima znanja, u zahvali spominjete i site thekurdistani.com. Koliko ste se za potrebe pisanja ove knjige služili internetom? Bi li ona bila drukčija da nema interneta?
 
Sklon sam da mislim da ona zapravo u ovom obliku uopšte ne bi bila moguća da nije interneta. Ne znam kako bih inače mogao da se u roku od samo nekoliko minuta i bez ikakvih posebnih troškova nađem u sred razgovora s nekim ko je, na primer, direktno iz grada Kirkuka, kako bih proverio neki od podataka koji su mi u tom trenutku potrebni za priču (ili, već, deo romana) koja se u tom gradu odvija. Ranije bi mi za to bilo potrebno mnogo toga – pre svega vremena i novca. Takođe, količina informacija koje čovek može na internetu da pronađe o čemu god da poželi praktično je neiscrpna. Sećam se pomalo cinične kritike Lorda Pedija Ešdauna one knjige Tonija Vajta o putovanju prostorima bivše Jugoslavije, u kojoj mu je ovaj prebacio da se knjiga ne stvara googlovanjem. Ma nemoj! Ko kaže?!
 
Kako je bilo pisati mučne scene kanibalizma, jesu li one nastale s ciljem da se izazove mučnina kod čitatelja?
 
Ne, naprotiv. Te scene napisane su na osnovu ličnog iskustva i sećanja. Ta neposrednost, nepatvorenost i korišćenje sopstvenih biografskih podataka u literarne svrhe bilo je i ostalo moje glavno književno oruđe.
 
U središtu knjige je, moglo bi se reći, politika. Naime, sve sudbine svih junaka su bitno formatirane politikom. Može li se udio politike u životu smanjiti?
 
Mislim da udeo politike u životu nikako ne bi trebalo da se smanjuje već bi, naprotiv, trebalo neprestano raditi na tome da se on uvećava. Ono o čemu bi s druge strane ujedno trebalo strogo voditi računa jeste da se kvalitet tog uticaja dramatično popravi. Politika je neizbrisivi deo našeg društva, ona je nasušna ljudska potreba, mehanizam naše komunikacije, veliki pokretač svih naših mogućnosti, i očekivati manje politike u životu bilo bi kao očekivati manje muzike. Ili manje kiseonika.
 
Govori li vaša knjiga o globalizaciji (sve je povezano sa svime vrlo jakim vezama), dok, pak, lokalne kuhinje i autentični jezici mirišu na sve strane. Vaš konačan stav po tom pitanju ostaje pomalo nejasan. Možete li ga iznijeti?
 
Rekao bih da je dinamična i smela kombinacija globalnog i lokalnog u svim kulturama ono što nam treba u budućnosti. Što je gotovo jedina garancija našeg uspešnog daljeg postojanja. To što danas Korejac može iza ugla da pojede američki hamburger ili zagorske štrukle, a Srbin korejski kimći ili indijski kari, fantastična je stvar i u krajnjoj liniji taj neprestani susret s raznoraznim kulturnim uticajima drugih sredina svakako služi boljem razumevanju i prihvatanju – sopstvene kulture. Ničeg mučnijeg od ćevapčića ako barem povremeno niste u mogućnosti da ih presečete nečim drastično drugačijim.
 
Kako protječe Sajam knjiga u Beogradu? (razgovor je vođen za trajanja sajma, op.ur.) Kako komentirate činjenicu da niti ove godine Hrvatska nije predstavljena niti jednim piscem, jer navodno u Srbiji nema potražnje niti interesa za djelima beletristike suvremenih hrvatskih pisaca. Čitaju li se doista u Srbiji samo Marinković i Krleža? Nije li to ironično, s obzirom kako ste upravo vi, kao nekadašnji urednik izdavačke kuće Rende, predano radili na sažimanju hrvatske književne produkcije, da o Fabrici knjiga i ne govorimo.
 
Ma, evo, ovo pišem u četvrtak, 23. oktobra, oko devet uveče, po povratku sa sajma na kom sam proveo čitav dan. Ja inače obožavam taj sajam i već godinama sam, zahvaljujući poslu urednika, praktično deo sajamskog inventara, ali zaista sam ove godine po prvi put imao prijatan utisak da je konačno došlo do primetnog sazrevanja srpskih izdavača i da je način na koji su se ove godine predstavili zaista nadmašio sve prethodne godine koje pamtim. Možda je moj utisak subjektivan i nisam baš sto postotno siguran u njega, ali kao da nekakav dobar duh konačno struji srpskim izdavaštvom.

S druge strane, ova 2008. godina je i inače vreme iznenadnih, naglih promena u srpskom društvu, nešto što smo očekivali tamo negde 2000. ali se nije dogodilo, mimoišlo nas, pa u nekom smislu i ne iznenađuje što je sličan talas tih iznenadnih i okasnelih promena očito pogodio i srpske izdavače. Takođe, bez obzira na šokantnu izjavu hrvatskog Predsjednika zajednice nakladnika i knjižara, uopšte nije istina da Hrvatska na Sajmu knjiga nije predstavljena niti jednim piscem. Ili možda ja haluciniram.

Jer meni se svakodnevno na sajmu priviđaju Miljenko Jergović, Boris Dežulović, Drago Glamuzina, Nenad Rizvanović i mnogi drugi tzv. „hrvatski pisci“, glas u mojoj glavi javlja mi da će doći Milana Vlaović, neko kaže da je u gomili primetio još neka imena, kolektivna halucinacija tera Srbe da veruju da je srpski ogranak PROFILA upravo objavio Roberta Perišića i Zorana Ferića, RENDE Renata Baretića i Miljenka Jergovića, V.B.Z. BEOGRAD Dežulovića, Vedranu Rudan i mnoge druge pa kupuju te navodne knjige i nose ih svojim navodnim kućama i navodno ih ne čitaju, jer ništa od toga u stvari nije istina, sve je svetlost i prah, najobičniji privid, jer ne postoje zapravo Perišić i Ferić, kakvi hrvatski pisci u Beogradu, ko je za takvo nešto uopšte ikad čuo, ne postoji nikakvo interesovanje za njih, ne postoje ni sajam knjiga, ni grad Beograd, a bogami – ni Republika Hrvatska. Sve su to najobičnije izmišljotine, čiste laži i opake klevete.
 
Koji bi mogli biti razlozi slabijoj ponudi suvremene srpske književnosti u Hrvatskoj?
 
Niz faktora je tu na delu. Najpre, srpska književnost je poslednjih godina imala da ponudi manje interesantnih imena od hrvatske koja je suvereno dominirala praktično u čitavom regionu. S druge strane, mislim da je oklevanje i neodlučnost da se objavljuju autori s druge strane u Hrvatskoj poslednjih godina bila nešto jača nego u Srbiji a mislim i da je interesovanje čitalačke publike takođe bilo nešto manje. Dok su pojedini hrvatski pisci poput Vedrane Rudan, Borisa Dežulovića ili Miljenka Jergovića čiste zvezde u Srbiji, nijedan savremeni pisac iz Srbije ne uživa ni približno isti status u Hrvatskoj. Ali, verujem da će se i to menjati u vremenu koje je pred nama.
 
Rođeni ste u Puli, gdje ste živjeli do svoje sedme godine. Kakvi su danas vaši osjećaji prema tom gradu?
 
Ja se u Puli osećam dvojako. Istovremeno mi je svakim delom mene jasno da sam odatle, odrastao sam na tim ulicama, poznati su mi mirisi i sve boje grada i verujem da me susret s njom pleni daleko više i na jedan značajno drugačiji način od nekoga ko se u njoj pojavi po prvi put. Međutim, takođe sam u stanju lako da zalutam i ne znam kako se zove koji deo grada i kad biste me pitali da vas odvedem do ulice Dinka Vitezića u kojoj sam rođen i živeo do sedme godine života, nisam siguran da bih bio u stanju da to glatko izvedem. Tako da sam ja u Puli realno – stranac. Poznati stranac.
 

( Razgovor je prvotno objavljen u Predlistu, elektroničkom podlistku / vijestima Algoritma )