Nema načina da obranimo penal životu, svi pokušaji zapravo su iluzija da možemo uhvatiti život u svoje ruke. Neprestano se zavaravamo da sudbina ovisi o nama. Gajimo iluziju da je budućnost puko proširenje naših snova i želja. Ali mi i ne znamo tko smo. Imamo potpuno krivu predodžbu o tome tko smo. Kierkegaard nas je sve nazvao licemjerima...

Radost nas ne potiče na razmišljanje nego na dionizijsku opijenost samima sobom, dok poraz u sebi ima neku apolonsku suzdržanost, sklonost prema refleksiji. I zato pisanje može imati, a za mene i ima, terapeutsko obilježje, ne u smislu da bih se njime pokušao rasteretiti nečega što me tišti, jer književnost je za mene nešto ozbiljno, poziv, umjetnost, nije tek oblik autoterapije.