Tanja Mravak : Naša žena (ulomak)
Donosimo vam priču po izboru Tanje Mravak, iz njezine nove zbirke priča "Naša žena" (Hena com, 2017), koju smo čekali punih sedam godina nakon što je svojom prvom zbirkom priča "Moramo razgovarati" (Algoritam, 2010) osvojila brojne nagrade i naklonost čitateljske publike.
Pri tom joj nije zasmetala ni titula Kraljice Pričigina (znate, to je baš ona kojoj se najviše smijete).
U nastavku, samo za vas... Malo moje.
MALO MOJE
Naša žena
Pavića Nebesa, tako se to brdo zove, popneš se kod groblja, siđeš u kanjon Sutine. Na Pavića Nebesima, sigurna je bila, živio je Regoč, u dva bi ga koraka on prešao. Jedna bi mu noga bila na groblju, a druga u djedovu vinogradu. Vinograd staroga Nikolice, okružen borovom šumom, znala je ona, bio je blizu i Potjeha i Domaćih, svi su oni živjeli tu, znali su to i ona i djed i nitko drugi to nije znao, a i kad bi im rekla govorili su da je Nikolica i gore stvari izmišljao. Nitko drugi osim nje i djeda nije znao da Regoč spava u bunkeru, a Potjeh u kućici onog oficira što je jednog dana nestao i nikad se više vratio nije. A popodne, kad ona i stari Nikolica odmaraju, Regoč se popne na orah, Potjeh čučne iza zida pa pušu u njih da im bude malo hladnije po onoj gadnoj vlaškoj sparini. Pet joj je godina bilo, kikice bi joj mama u gradu zavezala, bolila bi je kosa, tako je govorila, pa preko livada do bake, bilo je to u ona vremena kad su djeca sama putove znala.
– A di je did, di mi je did?
– Đavlu mala i ti i did. Eno ga na Nebesima.
– Ja ću kod dida, oću i oću.
– Onda mu i marendu odnesi. I do noći da ste došli, jesi me čula, tako mu reci. Ona je znala šumske puteljke, kod čije se ograde prođe, gdje prve smokve sazriju, kod kojeg se hrasta skrene, gdje se potok najlakše prijeđe. Nosila je košaru, aha, ko Crvenkapica. Baka bi vikala s ceste, a ona odgovarala.
– Di siiii?
– Kod strica Šimunaaa.
– Di siii?
– Kod Zorkinog ziiiida.
– Di siii?
– Kod Kardoševe smokve.
– Ima li smokava?
– Neeema još.
– Di siii?
– Kod mostića potočićaaaa.
Baka se tu jedva čula, al od mostića potočića već bi je čuo djed.
– Maloooo!
– Dideeee!
– Brže, brže, noge prže.
– Leti, leti, bože sveti.
– Trči, trči, kozu prči.
– Skoči skoči, ispast će ti oči.
– Sad polako, nema priše.
– Još vratašca i nema više.
Djed bi je uzeo, podignuo, zavrtio, zatresao. Smrdio je najljepše na svijetu. Rukama prljavim od zemlje kidao kruh, komadić sebi, komadić njoj, jeli su kapulu ko jabuku da jedu, jeli su sir, slaninu i žilavo meso. Jeli su sve što ona kući nikad nije, mirisali sve na što je inače dizala nosić. Popili bevandu, ona rozu, on tamnocrvenu.
– A sad pisma, dide. Amo pismu.
Pa uglas zapjevaše:
Jebi Katu svu u zlatu,
Jebi Maru u ormaru,
Jebi Peru na friž’deru,
Jebi Zoru na prozoru.
Jebi Đinu u Berlinu,
Jebi strinu na kušinu.
Onda bi stari Nikolica zaspao pod orahom, a ona škiljila i čekala Regoča i Potjeha. I došli su, normalno da su došli. Šta ljudi znaju. Kad bi djed otvorio oči, Regoč se vratio u bunker, a Potjeh u oficirsku kućicu, bilo bi vrijeme za igru.
Šta ćemo danas? Tražit ćemo poskoke, malo didovo.
Šta ćemo danas? Jest ćemo zelene smokve, oko didovo.
Šta ćemo danas? Bacat ćemo stine u bunar, ružo didova.
– Šta ćemo danas?
– Ićemo vidit ima li u lokvi vode, sunce didovo.
– A šta ako ima, a šta ako nema?
– Ako ima, gađat ćemo žabe, ako nema, ićemo u šumu.
– A šta ćemo u šumi, šta ćemo u šumi?
– U šumi ćemo nać Domaće.
– Šta rade Domaći, jel skaču iz vatre?
– Skaču, skaču, malo moje. Znaju skočit sto metara.
– Sto?!
– Sto.
Malo joj je popravio kikice, uzeo za ruku pa pravac lokva. Putem su dizali kese, limenke i kutijice pa ih vješali o stabla, ne valja, malo, da na zemlji stoje.
– Nema vode, dide.
– Nema.
– A di su sad žabe?
– U blatu.
– Šta rade?
– Spavaju.
– Jel hrču?
– Je.
– Kako hrču?
– Ko ti, malo, zapušu se pa hrču.
– A nije.
Digla je nosić, zatresla kikicama, okrenula se, zalupila nogama i uputila nazad.
– A Domaći? – vikao je za njom djed.
Još je par koraka napravila, nije ona laka djevojčica, pa se okrenula i potrčala prema djedu.
– Amo ih nać.
Zašli su malo u šumu, šibale ih grane i grebale iglice. Djed je izvadio novine i šibice, prikupio malo lišća i suhih iglica, složio koje drvce, sve ispod stare kvrgave smreke. Malo je zaiskrilo, mrvu puhnuo, pa je dignuo na ramena i trk.
– Čuvaj oči, malo didovo.
Trčali su tako, ona mu je poskakivala na ramenima, lamatale kikice, ručicama pokrila oči i smijala se, smijala. Dotrčali su tako do Šunjine glavice, s nje se vidjelo selo, vidio se vinograd, groblje i kanjon.
– A sad pisma!
Po šumama i goorama
Naše zemlje poonosne.
A dolje u selu baka je prosula zdjelu očišćenih mahuna, uhvatila se za glavu, proklinjala dan kad se udala za njega i uru kad je naučila malu put do vinograda.
– Mićo, Mićo – zvala je sina – eno ga opet, jadni ti smo, mala je s njin. Čuo je Mićo i prije nego mu je majka rekla, već je bio na pola puta do vatrogasnog doma. Putem je zvao Gogija, Bena, Špica i ekipu, jurili su prema domu, sirenu nije trebalo paliti. Dok su oni oblačili kombinezone, obuvali čizme, u trku zatezali kacige, ona je ciktala od sreće.
– Eno ih, dide, eno Domaćih, skaču sto metara, jesu, jesu.
– Ne bi tebe dida laga.
Pa nastavio iz sveg glasa šumsku pjesmu pjevati, a ona s njim o četama partizana i dušmanima kletim.
– Šta se ono čuje, dide?
– Vatrogasci.
– Jel i ujko?
– Je, zoro didova, i ujko je. Sad ćemo gledat kako gase vatru, jesi to ikad gledala?
– Nikad u životu.
– Eto vidiš, s didon ćeš svašta vidit.
– A Domaći? Di će oni?
– Oni će ti se skutrit u šumi, ući će u borove i šušanj.
– Oće li spavat?
– Oće, oće, dok god se vatra ne zapali.
– A oće li hrkat?
– Neće, Domaći ne hrču, samo malo pušu.
– Jel ko ti dide?
– Ko ja.
Uzeo ju je za ruku, poveo s druge strane brda, ubrao dugu slamčicu pa se dali u potragu za kupinama. Naučio ju je slagati ih na slamčicu da se ne zgnječe u ruci. Mićo, Gogi, Ben, Špic i ekipa potjerali su Domaće u borove i šušanj, a ona i djed vratili se prije mraka crni oko usta, crni po zubima, ruku crnih od kupinova soka.
© Tanja Mravak / Hena com
Naša žena
- Hena com 10/2017.
- 196 str., meki uvez s klapnama
- ISBN 9789532591859
Nova zbirka priča Tanje Mravak 'Naša žena' donosi jedanaest priča koje govore o ljubavnim vezama, te o različitim obiteljskim odnosima i njihovim akterima. Minimalnim i realističkim sredstvima Tanjine priče pletu dinamične fabule o životu običnih ljudi u običnim situacijama koje otkrivaju izrečenu ili češće prešućenu, u pravilu unutarnju, osobnu dramu.