Kristijan Vujičić: Knjiga izlazaka (ulomak)

Pročitajte ulomak iz novog romana Kristijana Vujičića "Knjiga izlazaka" (Naklada Ljevak, 2015). Riječ je o drugom poglavlju romana (ili drugoj priči ulančanih pripovijesti) pod nazivom "Serijski monogamist".

Saznajte u kakvoj se to situaciji našao glavni lik, Kukec i što mu na teret stavljaju ljudi u crnom, odvjetnik i đavolji odvjetnik iz Odjela za ćudoređe.

Knjiga izlazaka Vujičić Kristijan

Bit će da je mene, Božidara Kukca, netko oklevetao, jer ste mi ovako banuli na vrata iako nisam učinio nikakvo zlo. Tako sam nešto rekao, ili pomislio. Nisam bio posve siguran u pravo značenje ovih riječi, budući da sam ležao u krevetu držeći hladnu krpu na zatiljku, na mjestu na kojem se pojavila kvrga nastala zbog pada. A uzrok? Ah, uzrok… Uzrok je bilo besmisleno blebetanje onoga dinamičnog dvojca. Upravo sam pomislio kako se sve to i nije zbilo, kada je progovorio gospodin Vargek:

          – Pomešali ste, dragi kolega, uzrok i posljedicu. Naime, vidite – frkao je svoje kratke brkove – uzrok vašega pada je... heh, heh, ak tak mogu reći, vašega Pada, kužite... u dalekoj prošlosti, u vašem pretjeranom entuzijazmu za zabavu, izlaske, za... kak vi mladi to volite reći, ah, da, za tancanje.

         – Ja ne govorim tako – odbrusio sam. – Malo vam je taj izraz zastario.

         – Dobro, nije važno tko kak spika. Naš dolazak je bil sam povod vašega padanja u nesvijest, a mi se svi zajedno ovde nalazimo upravo zbog vašeg delovanja, ak je jasno kaj želim pripovedati. Vaša delovanja prema drugome spolu i općenito vaši izlasci uzrok su cele ove situacije i upravo započeta procesa. Žišku? – namignuo mi je.

          – S vama nešto stvarno nije u redu – rekao sam zagledavajući iza Vargekovih širokih ramena. – Kakav vas je proces spopao? Molim vas, gdje je gospon Gott?

          – Koooleeegaaa, pa nemojte nam već drugi put u tako kratkome roku poplašiti jadnoga klijenta. Evo, pronašao sam nešto što će vam u potpunosti vratiti boju u lice, dragi moj Kukec – smješkao se usrdno. – Pronašao sam u vašoj skromnoj kuhinjici bocu likera od višnje. Eto, otpijte, otpijte... taaaakoc.

          Otpio sam gutljaj shvaćajući sve više da se nalazim u nezavidnoj situaciji. Nastala je neugodna tišina, a u mojoj se glavi rojilo stotinu pitanja. Nisam ipak bio u stanju izdvojiti ijedno suvislo pa sam čekao neko vrijeme zatvorivši oči, i nadao sam se da će ove dvije spodobe nestati u trenutku kada ih ponovno otvorim. Nakon nekoliko sekunda žmirenja, kao dijete koje čeka da problemi sami od sebe nestanu, otvorio sam jedan kapak, potom i drugi, i što sam imao vidjeti: preda mnom su se i dalje navirivale dvije glave. Jedna uredno podšišana, druga ćelava, sva postavljena nahero, baburasta nosa i sivih očiju, što su se smijuckale iza naočala, ali unatoč estetskim nedostacima meni nekako i draža, budući da je govorila stvari koje su mi barem malo išle u prilog.

          – Obranit ću vas ja, vidjet ćete, poštovani gospodine Kukec. Pa vidjet ćete i sami, dokazat ćete da je sve ovo jedna velika zabuna. Neće vama ništa nažao učiniti ovaj đavolji odvjetnik. Je li tako, hajdemo, popijte još gutljaj likera... Ovo je ipak pravna država... A Kant u Zasnivanju metafizike ćudoređa navodi kako je pravna država ideja uma i kao takva može se zasnovati samo na načelima uma a priori…

          – Daj začkomi već jednom s tim svojim etičkim trabunjanjima! – prekinuo ga je Vargek.

          – Gospodine Gott… – pokušao sam se dodvoriti čovjeku s naočalama, dok sam ležao s mokrom krpom na čelu kako bih u potpunosti došao k sebi – vi izgledate kao pametan čovjek. Recite mi, iz kakvog ste ono vi Odreda? Odreda za svetogrđe ili što?

          – Ah, vama se jadničku u glavi sve pomiješalo – reče Gott brišući kapljice višnjevca što su mi potekle rubom usana. – Mi smo iz Odjela za ćudoređe.

          – Ali kakav je to odjel? Pri kojem ministarstvu? – propitkivao sam ih osjećajući strašnu glavobolju.

          – Dosta ste vi postavljali pitanja, Božidare Kukec samoprozvani Bukowski – Vargeku preko usana prijeđe jedva vidljiv podsmijeh. – Recite, otkuda vam taj grdi nadimak?

          – Prijatelj mi ga je dao u srednjoj školi.

          – Da, to je vaša špreha, ali špreha koja ne drži vodu. Mi, vidite – poravnao je Vargek ponovno svoje svježe obojene brkove – znamo da to nije istina. Vi ste taj nadimak sami sebi nadenuli i na taj način ste se predstavljali po raznim mestima... i u svojim izlascima.

          – Ali gledajte, gospon Vargek... – htio sam se pobuniti protiv ove neistine, ali sam naglo ušutkan.

          – I šlus! Nemate vi kaj tu meni spikati oko toga. Da, u svojim izlascima... No, to ovde i nije tak važno. Kao što za naš slučaj nije važno da se često znate predstavljati u raznim krugovima kak arhitekt, iako nikada niste ni studirali arhitekturu, već ste samo išli na prijamni ispit... Kao što nije važno ni to kaj farbate ljude da je ovaj stan u centru vaš ili da osobno poznajete mnoge važne i istaknute ličnosti našega kulturnoga i privrednoga života. Sve to nije važno. Ovde smo samo zbog jedne stvari, zbog optužnice da ste dosada izlazili s fakat previše žena i da ćete, ako ja dokažem vaše grehe, privremeno dobiti zabranu izlazaka.

          – Kakvu zabranu izlazaka? – želio sam ustati, ali se nisam mogao pomaknuti. – Ma što si vi umišljate?

          – Polako, pooolaaakooo – moglo se čuti kako situaciju iz pozadine smiruje gospodin Gott.

          – Ti se ne mešaj – procijedio je Vargek, a potom i sa mnom prešao u neformalniji oblik komunikacije. – Moram mu prvo pročitati optužnicu. Ali prije toga, možda bu se fakin i sam setil za kaj je optužen. Hajde, hajde, seti se... Kaj sad cvikaš, ha? Nedavno si bil vani s jednom kiparicom. Sećaš se, ne? Kak je to izgledalo?

          Pokušao sam se prisjetiti. Da... nedavno sam sreo tu kiparicu u Ilici, onu istu djevojku s kojom sam se posvađao mjesec ranije na večeri kod prijateljice. Razgovarali smo posve pristojno, kao da se nikada nismo zakvačili, počela je padati kiša i ona je tada ponudila da odemo u njezin atelje i...

          – Molim vas, razmišljajte naglas – uskočio je Gott – svaka informacija može biti važna.

          – U redu – rekao sam i nastavio: – Dakle, ta djevojka mi je ponudila da pođemo u njezin atelje po kišobran...

          – Pa niste valjda pristali – zapjenio se ćelavac – iako i dalje ne shvaćam kakve veze ta priča ima s našom temom.

          – Čkomi i naj prekidati. I onda...

          – Nisam želio da odemo po kišobran, rekao sam da mi ne smeta kiša i tako, ali je djevojka, Bojana se zove, ustrajala – tu sam vidio kako gospodin Gott u nevjerici koluta očima – i ipak sam otišao. Samo po kišobran. No, kada mi je dala kišobran, djevojka mi je dala i broj mobitela i zamolila da joj naknadno isti kišobran i vratim. 'Pa možemo i na piće', tako je rekla. Nisam znao što da učinim i uzeo sam kišobran. A onda sam joj ga tjedan poslije vratio u Petici.

          – Što je Petica? – čudio se Gott.

          – Nevažno – reče Vargek – neka birtija. Hoću reći lokal, kolega, budući da sve smerno zapisuješ. Dobro, onda ste otišli tam i šprehali... o čem?

          – Onako, malo o politici, književnosti i tako. Pričala je o svojemu psihijatru.

          – Je li vas ona, ta Bojana, malkice škicala? – upitao me cereći se đavolji odvjetnik.

          – Pa možda malo jest – odgovorim crven u licu.

          – I kaj je bilo dalje?

          – Onda je tražila da joj pričam o svojim vezama. I ja sam stao govoriti, popio sam već nekoliko piva pa sam nabrajao neke svoje cure, a onda kada sam rekao da sam nedavno proslavio desetu jubilarnu vezu... Ne znam kako da kažem, ali djevojka je... pukla ko kokica. 'Deset veza? Pa što je to s tobom? Jesi li ti normalan? Koji je tebi kurac? Ti si, ti si...', Bojana se trudila naći prave riječi. 'Ti si serijski monogamist, eto to si ti. Idem ja sada lijepo na WC, a ti mi se javi za nekih četiri do pet godina kad dobro razmisliš o svojemu ljubavnom životu…' -  urlala je tako da su nas svi u bircu promatrali, 'i ka-da do-đeš k se-bi!'

Eto vidiš kak te pogodila, pajdaš moj. To je optužnica...    

– Koje?

          – To... da si ti, fakin jedan... SE-RIJ-SKI MO-NO-GA-MIST!

          – Kakva je to optužnica?

          – Takva kakva jest. Nije na tebi da propituješ vrednost našega sustava, nego mi propitkujemo tvoju ćudorednost. I kaj je bilo nakon toga? Završi priču, lajbek, kak bi je čul i tvoj odvetnik.

          – Niš. Hoću reći… Ništa. Djevojka se vratila, malo se smirila i na moje pitanje zašto se uzrujala rekla: 'Gledaj, ja sam došla ovamo vidjeti jesi li ti moj mogući životni partner... kompatibilna osoba. A ti? Zašto si ti došao?'

          – Molim vas, obratite pozornost, poštovani kolega Gott, na ovaj  bedasti odgovor.

          – Da, ja sam tada rekao... – glas mi je gubio na snazi – da sam joj došao vratiti kišobran!

          – Kišobran! Frajer je došel na čvenk da joj vrne kišobran! Ha-ha-ha, ne mrem verovati, umrl bum od smeha! – naslađivao se Vargek. – On je dami došel vrnuti kišobran. Predivno. – Nakon što je to rekao, naglo se uozbiljio. – A onda je nesretnica ustala od stola i otišla. Eto, kakav si ti kavalir i džentlmen.

          – Koleeegaaa, molim vas da se primirite – ushodao se Gott. – Gospodin Kukec nije nikome tim činom učinio ništa nažao. Možda malčice nespretan izbor riječi, ali sve u svemu, mislim... to je i istina. Doista je došao vratiti kišobran.

...