Miroslav Krleža
Miloš Jevtić
Mnogopoštovanoj gospodi mravima
- Nakladnik: Naklada Ljevak
- 05/2009.
- 304 str., meki uvez
- ISBN 9789533030647
- Cijena: 17.12 eur
Preračunato po fiksnom tečaju konverzije 7,53450 kuna za 1 euro - Cijene knjiga su informativnog karaktera, navodimo prvu cijenu po izlasku knjige iz tiska. Preporučamo da cijene i dostupnost knjiga provjerite kod nakladnika ili u knjižarama! Moderna vremena više se ne bave prodajom knjiga, potražite ih u knjižarama, antikvarijatima ili u knjižnicama.
Knjiga "Dijalog sa Miroslavom Krležom i njegovim delom", 190. u mojoj Kolekciji „Odgovori“, nastala je u prvoj polovini 1980. godine. Miroslavu Krleži sam pisao i pre 1980., predlažući mu da govori za Radio Beograd, za ciklus emisija „Gost Drugog programa“. Objasnio sam karakter razgovora – da se radi o razgovoru-portretu, te da vremenski nije ograničen i slično. Naveo sam mu takodje imena dotadašnjih sagovornika, iz Beograda i Zagreba, te drugih sredina tadašnje Jugoslavije; spomenuo sam da sam, pored ostalih, razgovarao s piscima i kompozitorima, arhitektima, fizičarima, dramskim umetnicima i opernim pevačima, slikarima, pa i mnogim Krležinim poznanicima i prijateljima. Odgovor nije dolazio.
Posle izvesnog vremena, pozvala me sekretarica glavnog urednika da odmah dođem, jer - Zove Miroslav Krleža! Idući ka telefonu, mislio sam da će se javiti Krležina sekretarica i da će me obavestiti o njegovom odgovoru. Krležina sekretarica se zaista javila, ali mi je rekla da gospodin Krleža želi da me čuje. Zanemeo sam. Krleža je rekao da je dobio moje pismo, da ima mnogo zahteva da govori i da ne može da prihvati. Zaključio je - Nisam ja tvornica intervjua! Pokušao sam da nešto kažem… Nije vredelo.
Kada sam o tome govorio svojim prijateljima u Beogradu i Zagrebu, oni su se samo osmehivali, zaključujući da se ništa drugo nije ni moglo očekivati – „…od Krleže!“. Osim Stipe Šuvara, koji mi je rekao da razgovor predložim Beli Krleži, kako bi se Krleža „na licu mjesta“ uverio o čemu se radi. Poslušao sam ga i uputio pismo Beli Krleži. Posle, možda, nedelju dana, telefonirala mi je. Raspitivala se šta će razgovor sadržati, gde će se snimati i slično. Sve sam joj potanko objasnio, i najavio da ću joj uputiti pitanja. Kad sam to u martu 1980. učinio odmah se javila, i dogovorili smo se da razgovor snimimo u Zagrebu, na Gvozdu, u aprilu 1980. godine. Bela me ljubazno primila. I snimili smo razgovor. Dogovorili smo se da, pre emitovanja, preslušamo razgovor.
Na snimanju razgovora sa Belom, pojavio se i Krleža. Kaže mi – „Vi ste i meni predložili da razgovaramo!“. Ponovio sam svoju molbu. Nije određeno odgovorio, ali nije, što me ohrabrilo, ni odbio da nastavimo razgovor. Kad sam posle nekoliko dana došao sa snimkom Bela je pozvala i Krležu, „da čuje“. Slušali smo zajedno. Bela je bila zadovoljna. Jedino je sebi prigovorila da jedno ime nije dobro izgovorila. Činilo se da je i Krleža bio zadovoljan.
U razgovoru, opuštenijem nego što je to bio prvi, ponovo predložim Krleži da razgovaramo. Ništa nije rekao. Međutim, kada smo nešto kasnije govorili o beogradskim piscima, Krleža me je upitao da li je odgovore mojih sagovornika ponekad čitao spiker? Rekao sam da nije, ali da je i to moguće. A kada sam polazio, Krleža mi je rekao - „Dođite u subotu i ponesite pitanja!“. Kažem da ću doći, ali i da nisam u stanju da tako brzo pripremim pitanja koja bi obuhvatila ono o čemu bih sve hteo da ga pitam! – Dodjite - kaže Krleža - i ponesite koliko stignete da završite.
Tako je počeo rad na razgovorima sa Krležom. Donosio sam pitanja, a on mi je davao odgovore. Bili su to ponegde, primetio sam odmah, delovi njegovih tekstova, ali je bilo i odgovora koji meni nisu bili od ranije poznati. Neka sam pitanja odmah ispisivao, pred njim. Kada smo završili s pripremom razgovora, Krleža mi je predložio odgovore čita glumac Rade Šerbedžija. Razume se, složio sam se. Kaže mi da će i on sa Šerbedžijom razgovarati. Rekao sam mu da će onda i moja pitanja čitati netko drugi. Složio se.Tako su razgovor snimili glumac Rade Šerbedžija, koji je čitao Krležine odgovore, i spiker Dobrica Milićević, koji je čitao moja pitanja. Ispostavilo se da su ti razgovori trajali više sati. U redakciji smo dogovorili da budu emitovani u više nedeljnih termina; objavljeni su u junu mesecu 1980. godine.
Javnost je u ono vreme pokazala veliko zanimanje za Krležine odgovore, pa je Borba u dva navrata, takođe u više nastavaka donela opsežne izvatke. O tome da se Dijalog objavi i kao knjiga razgovarao sam s Krležom, ali se ta zamisao počela ostvarivati tek trideset godina nakon što sam se obratio Krleži, na Sajmu knjiga u Beogradu, kada me je direktor Službenog glasnika Slobodan Gavrilović upoznao s Vlahom Bogišićem, koji se bavi Krležinim delom i radi u Leksikografskom zavodu u Zagrebu, koji sada nosi Krležino ime.
Gospodin Bogišić je Nakladi Ljevak predložio ovu knjigu, a direktorica Naklade Ljevak Petra Ljevak u dogovoru sa mnom učinila mnogo toga da se to dogodi brzo i na lep način. Tako je Krleža još jednom pomogao da se sretnemo, pa uveren da su ovi razgovori i sada aktuelni, zahvaljujem onima koji su to prepoznali, pre svega gospođici Ljevak i gospodinu Bogišiću, kao i svima koji nam se kao čitaoci pridruže.
U Beogradu, aprila meseca 2009.
Miloš Jevtić
***
Miloš Jevtić rođen je 1936. u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva u Srbiji. Diplomirao je književnost u Beogradu, gdje je 1974-2001. radio na Radio Beogradu. Bio je i glavni urednik njegova Drugog programa, a u okviru toga programa je priredio nekoliko stotina studijskih, višesatnih razgovora, ponajprije s umjetnicima i znanstvenicima. Večinu je tih razgovora kasnije objavio u knjigama, u kolekciju “Odgovori” u kojoj je izašlo oko 190 knjiga. Knjigama su postali razgovori s Brankom Æopićem, Dejanom Medakovićem, Vladetom Jerotićem, Miloradom Pavićem, Purišom Ðorđevićem...
U sklopu iste emisije Jevtić je napravio je između 80 i 100 razgovora s hrvatskim umjetnicima i javnim djelatnicima. Međutim, upravo je razgovor “Mnogopoštovanoj gospodi mravima", prvi među njima pretvoren u knjigu. U redu iza Krleže stoje takvi velikani kao što su Ranko Marinković (poznat po svom odbijanju intervjua), Jakov Gotovac, Josip Vaništa, Edo Murtić, Vojin Bakić, Radoslav Katičić, Ferdinand Kulmer, Ðuro Pulitika, Cvito Fisković i mnogi drugi.
Posle izvesnog vremena, pozvala me sekretarica glavnog urednika da odmah dođem, jer - Zove Miroslav Krleža! Idući ka telefonu, mislio sam da će se javiti Krležina sekretarica i da će me obavestiti o njegovom odgovoru. Krležina sekretarica se zaista javila, ali mi je rekla da gospodin Krleža želi da me čuje. Zanemeo sam. Krleža je rekao da je dobio moje pismo, da ima mnogo zahteva da govori i da ne može da prihvati. Zaključio je - Nisam ja tvornica intervjua! Pokušao sam da nešto kažem… Nije vredelo.
Kada sam o tome govorio svojim prijateljima u Beogradu i Zagrebu, oni su se samo osmehivali, zaključujući da se ništa drugo nije ni moglo očekivati – „…od Krleže!“. Osim Stipe Šuvara, koji mi je rekao da razgovor predložim Beli Krleži, kako bi se Krleža „na licu mjesta“ uverio o čemu se radi. Poslušao sam ga i uputio pismo Beli Krleži. Posle, možda, nedelju dana, telefonirala mi je. Raspitivala se šta će razgovor sadržati, gde će se snimati i slično. Sve sam joj potanko objasnio, i najavio da ću joj uputiti pitanja. Kad sam to u martu 1980. učinio odmah se javila, i dogovorili smo se da razgovor snimimo u Zagrebu, na Gvozdu, u aprilu 1980. godine. Bela me ljubazno primila. I snimili smo razgovor. Dogovorili smo se da, pre emitovanja, preslušamo razgovor.
Na snimanju razgovora sa Belom, pojavio se i Krleža. Kaže mi – „Vi ste i meni predložili da razgovaramo!“. Ponovio sam svoju molbu. Nije određeno odgovorio, ali nije, što me ohrabrilo, ni odbio da nastavimo razgovor. Kad sam posle nekoliko dana došao sa snimkom Bela je pozvala i Krležu, „da čuje“. Slušali smo zajedno. Bela je bila zadovoljna. Jedino je sebi prigovorila da jedno ime nije dobro izgovorila. Činilo se da je i Krleža bio zadovoljan.
U razgovoru, opuštenijem nego što je to bio prvi, ponovo predložim Krleži da razgovaramo. Ništa nije rekao. Međutim, kada smo nešto kasnije govorili o beogradskim piscima, Krleža me je upitao da li je odgovore mojih sagovornika ponekad čitao spiker? Rekao sam da nije, ali da je i to moguće. A kada sam polazio, Krleža mi je rekao - „Dođite u subotu i ponesite pitanja!“. Kažem da ću doći, ali i da nisam u stanju da tako brzo pripremim pitanja koja bi obuhvatila ono o čemu bih sve hteo da ga pitam! – Dodjite - kaže Krleža - i ponesite koliko stignete da završite.
Tako je počeo rad na razgovorima sa Krležom. Donosio sam pitanja, a on mi je davao odgovore. Bili su to ponegde, primetio sam odmah, delovi njegovih tekstova, ali je bilo i odgovora koji meni nisu bili od ranije poznati. Neka sam pitanja odmah ispisivao, pred njim. Kada smo završili s pripremom razgovora, Krleža mi je predložio odgovore čita glumac Rade Šerbedžija. Razume se, složio sam se. Kaže mi da će i on sa Šerbedžijom razgovarati. Rekao sam mu da će onda i moja pitanja čitati netko drugi. Složio se.Tako su razgovor snimili glumac Rade Šerbedžija, koji je čitao Krležine odgovore, i spiker Dobrica Milićević, koji je čitao moja pitanja. Ispostavilo se da su ti razgovori trajali više sati. U redakciji smo dogovorili da budu emitovani u više nedeljnih termina; objavljeni su u junu mesecu 1980. godine.
Javnost je u ono vreme pokazala veliko zanimanje za Krležine odgovore, pa je Borba u dva navrata, takođe u više nastavaka donela opsežne izvatke. O tome da se Dijalog objavi i kao knjiga razgovarao sam s Krležom, ali se ta zamisao počela ostvarivati tek trideset godina nakon što sam se obratio Krleži, na Sajmu knjiga u Beogradu, kada me je direktor Službenog glasnika Slobodan Gavrilović upoznao s Vlahom Bogišićem, koji se bavi Krležinim delom i radi u Leksikografskom zavodu u Zagrebu, koji sada nosi Krležino ime.
Gospodin Bogišić je Nakladi Ljevak predložio ovu knjigu, a direktorica Naklade Ljevak Petra Ljevak u dogovoru sa mnom učinila mnogo toga da se to dogodi brzo i na lep način. Tako je Krleža još jednom pomogao da se sretnemo, pa uveren da su ovi razgovori i sada aktuelni, zahvaljujem onima koji su to prepoznali, pre svega gospođici Ljevak i gospodinu Bogišiću, kao i svima koji nam se kao čitaoci pridruže.
U Beogradu, aprila meseca 2009.
Miloš Jevtić
***
Miloš Jevtić rođen je 1936. u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva u Srbiji. Diplomirao je književnost u Beogradu, gdje je 1974-2001. radio na Radio Beogradu. Bio je i glavni urednik njegova Drugog programa, a u okviru toga programa je priredio nekoliko stotina studijskih, višesatnih razgovora, ponajprije s umjetnicima i znanstvenicima. Večinu je tih razgovora kasnije objavio u knjigama, u kolekciju “Odgovori” u kojoj je izašlo oko 190 knjiga. Knjigama su postali razgovori s Brankom Æopićem, Dejanom Medakovićem, Vladetom Jerotićem, Miloradom Pavićem, Purišom Ðorđevićem...
U sklopu iste emisije Jevtić je napravio je između 80 i 100 razgovora s hrvatskim umjetnicima i javnim djelatnicima. Međutim, upravo je razgovor “Mnogopoštovanoj gospodi mravima", prvi među njima pretvoren u knjigu. U redu iza Krleže stoje takvi velikani kao što su Ranko Marinković (poznat po svom odbijanju intervjua), Jakov Gotovac, Josip Vaništa, Edo Murtić, Vojin Bakić, Radoslav Katičić, Ferdinand Kulmer, Ðuro Pulitika, Cvito Fisković i mnogi drugi.
Miroslav Krleža rođen je 1893. u Zagrebu. Već je svojim prvim knjigama iz doba društvene i kulturne krize potaknute Prvim svjetskim ratom dospio u središte javne pozornosti, da bi njegovo opsežno i raznovrsno djelo do kraja XX. stoljeća steklo status najvažnijega opusa hrvatske književnosti. Ogledao se u gotovo svim žanrovima modernističkih poetika svoga doba, od avangardističkih drama (Kraljevo, Kolumbo) do romansirane društvene kronike (Zastave).
U nizu naslova, nakon novelističkoga ciklusa iz domobranskoga života "Hrvatski bog Mars" izdvajaju se drame o Glembajevima ("Gospoda Glembajevi", "U agoniji", "Leda"), romani "Povratak Filipa Latinovicza" i "Na rubu pameti", pjesnička zbirka "Balade Petrice Kerempuha", polemičke i esejističke knjige "Moj obračun s njima" i "Deset krvavih godina", zapisi o putovanju "Izlet u Rusiju" i "Davnim danima" te fragmenti "Dnevnika".
Poticao je kritičko preispitivanje vrijednosti i mitova, zagovarajući hrvatski kulturni izraz kao samorazumljiv i održiv u zajednici slobodnih naroda. Od 1950. vodio je Leksikografski zavod, koji se poslije njegove smrti, 1981. u Zagrebu, po njemu i zove. Krleža je bio poticajan sugovornik, njegove se opaske pamte i prepričavaju, a u marginalijama se i sam stopio s ambijentom čiji sudbinski okvir, za razliku od svojih osporavatelja, nije poricao.
© Bilješke o knjigama izrađene su na osnovu informacija dobivenih od nakladnika i njihove dodatne uredničke obrade temeljem uvida u sadržaj knjige, te se kao takve ne smiju prenositi bez prethodnog dogovora s uredništvom portala.
